Sebe poslanika ljubim

Da li je narod birao poslanike da se slikaju za televiziju ili da donose zakone i rade u interesu zemlje? Ako se ravnamo prema onome što se ovih dana dešava u parlamentu, televizija je tu ipak u prvom planu. A ako naši poslanici odbijaju da rade dok kamere ne bude uključene i omoguće da njihov glas i stas istog trenutka postanu dostupni svakom građaninu Srbije spremnom da sedi pred TV aparatom, sasvim je opravdano postaviti pitanje da li je parlamentarizam uopšte moguć bez televizije.

Pitanje, naravno, zvuči isuviše cinično, ali je problem upravo u tome što je na srpskoj političkoj sceni kreirana atmosfera u kojoj ga je potrebno postaviti, i to baš u krajnje ogoljenoj formi. Da nije tako, poslanici bi prevashodno razmišljali šta treba da urade za birače koji su ih izabrali, a direktne televizijske prenose ne bi postavljali kao nezaobilazan uslov za rad.

Došlo je, zapravo, dotle da je svet počeo da nam se podsmeva. Rojters, jedna od najvećih svetskih agencija, našao je za shodno da se u svom svetskom servisu pozabavi ovom temom, ne skrivajući da stvar smatra pomalo bizarnom. Birači, za čije dobro se poslanici navodno i bore, još su oštriji – svega tri odsto gledalaca je spremno da gleda direktne prenose parlamentarnih zasedanja.

Gledanost teniskih mečeva zbog kojih Radio-televizija Srbije prekida direktne prenose mnogo je veća od gledanosti samih prenosa, pa je jasno zašto Aleksandar Tijanić prioritet daje tenisu. Za njega problem sa parlamentom nije samo u niskoj gledanosti, nego i u tome što na njemu ne može da se zaradi. Jer, ubacivanje reklama između poslaničkih replika zvučalo bi kao izvrgavanje ruglu parlamenta, mada se mora priznati da su pojedini poslanici u tome uspešni i bez reklama.

Direktni prenosi se u Srbiji doživljavaju kao neka vrsta stečenog prava i kao neprikosnovena tekovina demokratije. Ako oni stanu, staće sve, a demokratija će postati mrtvo slovo na papiru. Prenosi su, takođe, jedna od retkih tekovina borbe protiv režima iz devedesetih godina 20. veka koju su nove vlasti uspele dosledno da očuvaju. U borbi za razvoj društva i povratak ugleda Srbije u svetu i ispunjavanju drugih obećanja bili su, čini se, manje uspešni.

Zalaganje za direktne prenose jedna je od retkih tačaka na kojoj postoji puna saglasnost između vlasti i opozicije. To, međutim, i nije tako pozitivno, budući da – iz podataka o gledanosti i činjenice da nema tog pitanja od nacionalnog značaja o kome bi poslanici raspravljali bez prisustva kamera – postaje jasno da je vreme da se zapitamo da li prenosi donose više političke štete ili koristi.

Problem se ne može rešiti odloženim prenosima ni proširenim izveštajima pošto poslanici duboko veruju da ono što govore ima toliki značaj da se mora emitovati direktno i od reči do reči. Ne može se uspostaviti ni poseban parlamentarni kanal, jer su sve raspoložive frekvencije zauzete. Jedino ostaje da se pouzdamo u razum, spremnost na kompromis i spremnost da se rad u interesu naroda zaista stavi iznad svih drugih pitanja.