Kontinuitet sretenjskog duha

Deluje kao da srpski ustanici nisu mogli da izaberu prikladniji datum za podizanje ustanka od Sretenja Gospodnjeg – praznika koji obeležava susret Boga i čoveka. Sretenje pokazuje kako se onima koji veruju ostvaruje i ono što čovekovom razumu, po prirodi stvari, deluje neostvarivo i nemoguće.

Na Sretenje se sećamo učenog Simeona koji je, po predanju, prevodeći sa hebrejskog na grčki Knjigu proroka Isaje iz Starog zavjeta, zastao pred rečenicom: „Eto, devojka će zatrudneti i rodiće sina” (Isa. 7:14). Smatrajući iskaz o devojci (devi) koja će da rodi sina nemogućim i nelogičnim, Simeon je u prvi mah odlučio da pri prevodu ovu rečenicu prepravi u: „Rodiće mlada žena sina”. U tom trenutku mu se javio anđeo Gospodnji i otkrio da u toj rečenici nema greške – već da je u pitanju istina: da ona govori o tajni Ovaploćenja, o Presvetoj Devi, Bogorodici, koja će da rodi Isusa Hrista, Spasitelja sveta.

Simeon je poverovao i preveo proročanstvo onako kako je zaista i bilo zapisano, čekajući njegovo ispunjenje još mnogo, mnogo godina – sve do dana kada je Presveta Bogorodica sa Bogomladencem došla u jerusalimski hram da predstavi Gospoda.

Tada se najzad dogodio obećani susret, ostareli Simeon je uzeo Gospoda u naručje i izgovorio: „Sada otpuštaš u miru slugu svojeg, Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje Spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem svih naroda. Svetlost, da prosvećuje neznabošce i slavu naroda tvoga Izrailja.” (Lk. 2, 29–32)

Starac Simeon je ostao upamćen kao Sveti Simeon Bogoprimac, onaj koji je „zagrlio Boga”. Njegove reči ponavljaju se hiljadama godina pri otpustu na svetim liturgijama, a Sretenje se praznuje kao praznik koji svedoči o susretu Boga i čovečanstva, njihovom dodiru i zagrljaju – njihovom sretenju. Sretenje se, kroz Sabor u Orašcu i Sretenjski ustav, utkalo u srpsku narodnu i pravnu istoriju, pritom zadržavajući i potvrđujući svoju dublju simboliku. Ono je, i kroz ove događaje, nastavilo da svedoči o ostvarenju nemogućeg – o pobedi nad prirodom i logikom ovoga sveta, o onom trijumfu koji je Njegoš objasnio stihom: „Neka bude što biti ne može!”.

Zaista, posle vekova turskog ropstva, pomisao da se, svega desetak dana nakon seče knezova, krene u borbu za oslobođenje Srbije, čoveku bez sretenjske vere mogla bi delovati podjednako nestvarno kao i pomisao o devi koja će da rodi. Ipak, ondašnji ustanici, predvođeni Karađorđem, slično Svetom Simeonu mnogo pre njih, odlučili su da poveruju – i ono u šta su poverovali, dočekali su. Uspeli su da osvoje slobodu i postave temelje savremenoj državnosti Srbije: stvoreni su organi vlasti, usvojeni prvi pravni akti, osnovane (visoke) škole. Tako Karađorđe (vraćajući se na Njegoša) sa svojim ustanicima „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši”.

Nije slučajno što je trideset godina posle ustanka, ponovo na Sretenje, usvojen i prvi srpski ustav – Sretenjski ustav iz 1835. I ovaj akt svedoči o kontinuitetu sretenjskog duha. O tome kako je narod u Srbiji, i nakon obezbeđenja spoljašnje slobode nastavio da teži osvajanju i učvršćivanju unutrašnjih sloboda. Odluku kneza Miloša Obrenovića da se u ondašnjoj Srbiji proglasi Ustav koji nije imao mnogo vrsnika čak i u civilizovanoj Evropi, teško je objasniti bilo kojim drugim duhom osim sretenjskim.

Donosioci ovog Ustava, baš kao i učesnici Zbora u Orašcu, uprkos onome što ih je okruživalo, istrčali su u susret – u sretenje – u osvajanje onih vrednosti koje čine temelj svakog uređenog i pravednog društva, koje se prepoznaju kao temelji ustavne vladavine: jednakost pred zakonom, sloboda i sigurnost ličnosti i imovine, ukidanje ropstva, podela vlasti i predstavnička demokratija. Iako je poznato da je Sretenjski ustav ostao na snazi svega pedesetak dana, nesporno je da je ono što ga je proizvelo, sretenjski duh, ostalo na snazi mnogo duže, sve do danas. To je duh koji iznova nadahnjuje pokolenja da idu u susret stvarnostima za koje se u datim trenucima činilo da se teško mogu zamisliti, a još teže ostvariti. To je vera da s druge strane ipak postoji neko ili nešto kome izlazimo u susret – bilo da je to prosto „bolje sutra”, nešto složenije i ozbiljnije kao narodna sloboda ili ustavna vladavina, ili pak ono najdublje, religiozno: susret sa živim Bogom.¶