Otkrivena potencijalna lavina cev na "ruskoj planeti"

Venera, često nazivana i “ruskom planetom” zbog pionirskog rada Mihaila Lomonosova na otkrivanju njene atmosfere i brojnih misija Sovjetskog Saveza koje su detaljno dokumentovale njenu površinu, možda krije tajnu ispod svog paklenog ogrtača. Uprkos ekstremnim uslovima koji vladaju na površini, sa prosečnom temperaturom od preko 460 stepeni Celzijusa, gustom atmosferom ugljen-dioksida i pritiskom sto puta većim nego na Zemlji, pitanje šta se krije ispod te usijane pustoši i dalje je zagonetka za naučnike.

Nedavno, tim italijanskih istraživača, predvođen Leonardom Karerom, ponudio je potencijalni odgovor na to pitanje, koristeći posebno razvijenu metodu za analizu radarskih snimaka površine Venere. Njihova istraživanja su rezultirala otkrićem neobičnog kratera u blizini vulkana Niks Mons. Ovaj krater se izdvajao od ostalih jama i vrtača zbog neobičnog “sjaja” zabeleženog na radarskim snimcima.

Prema analizi italijanskog tima, ovaj sjaj ukazuje na to da se radarski signal reflektuje od praznine koja se nalazi ispod površine. Naučnici pretpostavljaju da se radi o šupljini, odnosno potencijalnoj lavinoj cevi, širine oko jednog kilometra i visine skoro 400 metara. Ukoliko se ova interpretacija potvrdi, to bi bio prvi dokaz postojanja lavinih cevi na Veneri.

Kako navode Ria Novosti, lavove cevi nastaju kada se tok tečne lave odozgo stvrdne u koru, a zatim se lava povuče, ostavljajući dugačak, prazan hodnik pod zemljom. Na Zemlji se nalaze, na primer, na Islandu i Havajima. Štaviše, na Mesecu i Marsu, otkrivene su lancima vrtača.

Astronomi su dugo sumnjali da takve strukture postoje na Veneri, ali nije bilo direktnih dokaza. Gusta atmosfera sprečava optičke instrumente da vide površinu. Analiza je pokazala da je „krov” Venerinog tunela debeo najmanje 150 metara, a sam tunel se proteže najmanje 45 kilometara.

Stručnjaci takođe razmatraju alternativne teorije. Možda se krater nije formirao preko lavske cevi, već preko pukotine ili nasipa – vertikalnog magmatskog kanala. Međutim, oblik talasa radio-signala na zemaljskim analozima takvih objekata deluje drugačije. Štaviše, na Veneri postoji premalo malih udarnih kratera da bi se anomalija pripisala udaru meteorita. Najverovatnije objašnjenje je da prvi put vidimo ulaz u Venerine pećine.

Ovo otkriće ima značaj koji prevazilazi geologiju. Lavske cevi se smatraju potencijalnim utočištima za buduća istraživanja: imaju stabilne temperature i nemaju jako zračenje.

„Prostorna rezolucija Magelanovog radara je oko 75 metara po pikselu, tako da se mogu detektovati samo strukture velikih razmera. Tipično, lavske cevi, kao što znamo iz primera na Zemlji, Mesecu i Marsu, imaju karakterističnu širinu manju od ove vrednosti, što znači da ih najverovatnije ne vidimo na Veneri zbog loše rezolucije. Sudeći po ovom radu, čini se da smo uspešno 'uhvatili' veliku lavsku cev“, objašnjava Dmitrij Gorinov, istraživač u Odeljenju za planetarnu fiziku Instituta za istraživanje svemira Ruske akademije nauka, prenose Ria Novosti.

Prema njegovim rečima, lavske cevi se formiraju u oblastima blizu štitastih vulkana kada se tokovi lave koji teku iz njih neravnomerno hlade. 

„Sasvim je jasno da je Venera bila vulkanski aktivna planeta u skorije vreme. Što se tiče sada, buduće svemirske misije će moći da to otkriju”, nastavlja stručnjak.

Jedna takva misija je ruska Venera-D. Lansiranje je zakazano za 2036. Godinu.

„Nekoliko instrumenata je usmereno upravo na ovaj zadatak. Orbitalni radiometar i infracrvena kamera će snimati termalne anomalije u atmosferi potoblaka – one mogu ukazivati na aktivne vulkane. Analitički sistemi na modulu za spuštanje i balonu moći će da mere koncentracije vulkanskih gasova i izotopske odnose njihovih glavnih komponenti. Infrazvučni detektor na balonu je dizajniran da detektuje karakteristične seizmičke vibracije od 'venerosveta'”, objašnjava naučnik.

Prema rečima Genadija Krasnikova, šefa Ruske akademije nauka, ruski naučnici će tragati i za markerima života na planeti i proučavati prirodu efekta staklene bašte, koji uzrokuje da se površinska temperatura Venere približi 500 stepeni Celzijusa. Na kraju, pokušaće da shvate kako, kada i zašto su se evolutivni putevi sestrinskih planeta razišli.

Misija je trenutno u fazi predprojektno planiranja. Institut za istraživanje svemira (IKI) Ruske akademije nauka je jedan od aktivnih učesnika.

„Izrađujemo sporazum sa Roskosmosom za preliminarni projekat naučne opreme. Istovremeno, finalizujemo program naučnih istraživanja, testiramo scenarije izvodljivosti za projekat i razjašnjavamo uslove saradnje sa drugim istraživačkim organizacijama”, kaže Gorinov i dodaje da za sada sve ide po planu.