Rvački šampion univerzitetski profesor

Između svih onih silnih sportova: fudbala, košarke, rukometa, stonog teniosa, atletike, boksa..., na kraju je odlučio da izabere strunjaču. U rvanje, koje u to vreme nije bilo toliko popularno kao boks, Goran Kasum je video veštinu koja vrlo brzo može da ga izdigne, da mu pruži utočište, sigurnost, a i sportsku karijeru, koja će mu doneti puno radosti i zadovoljstva. Karijeru od koje će mu pozavideti mnogi. I, naravno nije pogrešio, mada, sam početak uopšte nije bio lak.

– Nije da sam negde žurio sa izborom, ali, priznajem, prijalo mi je da uđem u porodicu najtrofejnijeg olimpijskog sporta. I to sasvim slučajno – kaže današnji redovni profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu Goran Kasum.

Kako ste se odlučili za rvanje?

Moram da priznam da mi je prvu ljubav prema rvanju na neki način usadio moj nastavnik fizičkog u OŠ „Đuro Strugar” na Novom Beogradu Tomić Rudić. Sećam se, stalno je i uporno ponavljao da sam rođen za borilačke sportove, iako sam u to vreme u školi  trenirao gotovo sve druge sportove. Ipak, na kraju osmog razreda proglašen sam za sportistu godine. Tada sam znao da su borilački sportovi bili moj izbor.

Ipak, glavne rvačke lekcije naučili ste na Crvenom krstu u domu Radničkog?

Istina, nije bilo lako putovati sa Novog Beograda gde sam se upisao u Desetu beogradsku gimnaziju i putovati svaki dana na treninge na Crveni krst. Ali brzo sam zavoleo klub, dobro društvo i trenera, iako pre toga nisam imao nikakav kontakt sa Radničkim. Tako je sve krenulo.

Ko vam je bio prvi trener?

Legendarni Miroslav Čitaković. Sećam se da sam zakasnio na prvi trening, što mu se uopšte nije dopalo, jer je tražio spartansku disciplinu. Umalo me nije vratio sa vrata. Ipak, nekako mi je progledao kroz prste. Nastavio sam da treniram, a već u junu 1982. godine postao sam kadetski prvak centralne Srbije, a dve godine kasnije juniorski SFRJ, dok sam titulu omladinskog prvaka osvojio 1986. Te godine debitovao sam i za reprezentaciju do 20 godina i bio peti na prvenstvu Evrope u Malmeu.

Čini se da ste potpuno spremno dočekali i seniorski staž?

Imao sam sreću da moj sportski uspon ide uzlaznom linijom, pa sam već naredne godine u Zrenjaninu debitovao i za seniorski tim, gde sam u jakoj konkurenciji osvojio zlato. Tim velikim i pomalo neočekivanim uspehom „kupio” sam kartu za prvenstvo Evrope, koje se te jeseni održavalo u Tampereu. A godinu dana kasnije stigao sam i do prve olimpijske vize – za Seul.

Jedan ste od retkih sportista sa ovih prostora koji su učestvovali na čak tri olimpijade?

Vatreno krštenje imao sam u Seulu 1988, gde sam zauzeo peto mesto. Te godine sam otišao u vojsku. Pošto sam bio član sportske čete dobio sam priliku da u toku vojnog roka treniram puna dva meseca i šansu da se spremim za šampionat sveta u Martiniju u Švajcarskoj.

Praktično, posle toga počinjete žetvu medalja?

Da, jer već Rimu 1990. stigao sam do prve, meni najdraže, medalje u karijeri. Osvojio sam bronzu, popeo se na pobedničko postolje i time ispunio svoj dečački san. Naredne godine sam postao mediteranski prvak, pa u Varni, na prvenstvu Starog kontinenta, ponovo stao na pobedničko postolje s bronzom. Isti uspeh ponovio sam i godinu dana kasnije u Kopenhagenu. Iako su to bile godine sankcija našim sportistima, ipak sam otišao i na drugu Olimpijadu. U Barseloni sam bio šesti. Naredna, 1993, godina bila je vrlo izazovna za sve naše sportiste. Nažalost, to je bilo vreme, nadam se koje se više nikada neće ponoviti prema našoj zemlji. Zbog sankcija nisam otišao na dva velika takmičenja.

Ipak, već 1995. ste se vratili na stari kolosek?

Tada sam doneo odluku da odem u višu kategoriju i da se sa 82 kg prebacim u kategoriju do 90 kg.

I tada ste pokazali nemali potencijal na strunjači?

Bio sam četvrti na prvenstvu Evrope, dok sam 1996. u Atlanti, na mojoj trećoj olimpijadi, na kojoj sam završio rvačku karijeru, ostao bez nekog željenog plasmana.

Posle uspešne karijere ostali ste u rvanju, ali ste se posvetili i školovanju?

Moj izbor je bio da se potpuno posvetim školovanju. U međuvremenu sam završio DIF, počeo ubrzo da radim kao asistent na Katedri za borenje, gde su mi profesori bili Srba Popović, Zoran Ćirković, Srećko Jovanović. Zatim sam 2005. postao docent, pa vanredni profesor, a od 2015. sam redovni, a ujedno sam izabran i za predsednika Saveta našeg fakulteta.

Kratko ste radili u klubu kao trener?

Zbog velikih obaveza na fakultetu morao sam da se odreknem trenerskog poziva. Mada sam godinu dana radio u Radničkom, a od 2000. do 2004. bio sam i trener i član stručnog štaba reprezentacije.

U reprezentaciji ste radili baš kada je Davor Štefanek na šampionatu Evrope u Haparandi (Švedska) postao najmlađi seniorski osvajač medalje.

Već tada se videlo koliko taj momak vredi. Verovali smo u njega, znali smo da je ogroman potencijal i nismo se prevarili. Tu medalju i dan-danas pamtim. Sećam se da sam u jednom trenutku od ogromnog uzbuđenja i radosti bacio na strunjaču Dalibora Bušića, koji mi je u tom trenutku bio najbliži strunjači.

Kako vidite rvanje danas u Srbiji?

Poslednjih 80 godina rvanje je stalno u vrhu srpske porodice sportova. Imamo kontinuitet, rezultate. Naši borci redovno osvajaju medalje na najvećim takmičenjima. To raduje i ohrabruje sve nas koji smo usko vezani s ovim sportom.

Ko je, po vama, najuspešniji srpski rvač svih vremena?

Bez premca to je Davor Štefanek, koji je osvojio oko deset velikih medalja, među kojima i zlato na Olimpijadi u Riju. Iako smo imali velike rvačke šampione.

Kakvo mesto rvanje ima u Beogradu?

Raduje činjenica da danas imamo veći broj klubova nego ikada. Takođe i dobru bazu. U vrhu smo domaće scene. Imamo i nekoliko dobrih i stabilnih klubova. Sve to daje nadu za naš najtrofejniji olimpijski sport, istakao je profesor Goran Kasum, nekada veliki rvački šampion, a danas ekspert za borilačke sportove.Dan kada je profesor Goran Kasum zajedno s Davorom Štefanekom krenuo po svoju prvu trenersku medalju

Jedan sin naučnik, drugi sportista

Profesor Kasum je posebno ponosan na sinove Obrada i Petra.

– Petar je krenuo sportskim putem. Trenira vaterpolo u Crvenoj zvezdi. Osvojio je sa reprezentacijom zlato na Prvim evropskim igrama mladih u Bakuu. Bio je i juniorski prvak Evrope. Sa druge strane Obrad se opredelio za akademski put. Bio je đak generacije u osnovnoj i srednjoj školi. Završio je Matematičku gimnaziju u Beogradu, master u Parizu. Ove godine dobio je Saksovu nagradu, koja se dodeljuje za najbolji doktorat iz oblasti logike. Trenutno je profesor u Los Anđelesu, a uskoro prelazi na čuveni Berkli.

D. T.