Da li se može izbeći duel krajnje desnice i levice

Pitanje koje će dominirati francuskom politikom u 2026. biće: ko na izborima za Jelisejsku palatu naredne godine može pobediti krajnje desno Nacionalno okupljanje (RN), koje je trenutno ubedljivo najpopularnija stranka prema anketama sa 36 odsto podrške. Paralelno sa tim, partije centra suočavaju se sa izazovom kako da u drugom krugu spreče duel između dve krajnosti političkog spektra RN i levičarske Nepokorene Francuske, imajući u vidu da je njen lider Žan-Lik Melanšon 2022. u prvom krugu bio treći, te da je na parlamentarnim izborima pre dve godine predvodio levičarsku koaliciju do pobede.

Uz ubrzano približavanje političkom mejnstrimu RN, stranka koju je osnovao Žan-Mari le Pen, za razliku od njegovog vremena, pomerila se sa margina ka centru. Više od dve trećine ispitanika veruje da RN može doći na vlast, a sve veći broj njih ne vidi to kao razlog za zabrinutost, navodi istraživanje „Monda”. U fragmentisanom političkom pejzažu, raspoloženje javnog mnjenja se promenilo. Osamdeset odsto ispitanika sada podržava strožu imigracionu politiku, dok i drugi nekada sporni predlozi RN poput zabrane nošenja hidžaba na javnim mestima i uvođenja „nacionalne preferencije”, koja bi francuskim državljanima dala prednost u odnosu na strance pri dobijanju socijalne pomoći i zapošljavanju, nailaze na pozitivan odjek. Ovaj pomak zahvatio je čak i pojedine delove levice i privukao mnoge penzionere – dve grupe koje su se dugo smatrale stubovima tradicionalnog francuskog „republikanskog bedema” protiv krajnje desnice.

Kao vodeći kandidati koji bi mogli da predstavljaju centristički blok predsednika Emanuela Makrona, koji inače nema pravo da se kandiduje za novi mandat, izdvajaju se bivši premijeri Eduar Filip i Gabrijel Atal, obojica u poslednje vreme kritični prema šefu države, dok aktuelni prvi čovek vlade Sebastijan Lekornu zaostaje za njima po popularnosti. Ali sve opcije kaskaju za suverenistima, bilo sa desnice bilo levice, što pokazuju i ankete za predstojeće lokalne izbore narednog meseca. Sedmica između dva kruga opštinskih glasanja od 15. do 22. marta pružiće važne nagoveštaje za dalje, jer će stranke u pojedinim sredinama morati da formiraju saveze iz nužde kako bi sprečile ideološke protivnike da odnesu pobedu, rekao je Bruno Žanbar iz agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Opinion vej“” za briselski „Politiko”.

„Ipak, lokalni izbori se odlučuju na osnovu lokalnih pitanja, pa ne možemo automatski preslikati rezultate na nacionalni nivo. Ali pokazaće nam kako se stranke međusobno pozicioniraju”, naveo je on.

S obzirom na to da su sada ulozi dodatno podignuti zbog pukotina u transatlantskim odnosima, svi akteri su već zakoračili u kampanju, više od 14 meseci pre glasanja, uprkos tradiciji po kojoj se nadmetanja ne zahuktavaju pre avgusta u godini pred izbore. Primer za to je Samit o globalnom uticaju u Parizu. Događaj na kom je trebalo da se raspravlja o evropskoj zelenoj tranziciji, dobio je dodatnu širinu. Predsednički pretendenti – Marin Tondelijer iz Zelenih, Žordan Bardela iz RN, centrista Gabrijel Atal i predstavnik levog centra Rafael Gliksman – iskoristili su priliku za ranu predizbornu debatu.

„Moramo da se pripremimo za budućnost. Zemlja se 2027. suočava sa ključnim trenutkom istine, važnim i za Francusku i za Evropu”, rekao je bivši premijer Atal.

Međutim, u izrazito podeljenom društvu, francuski stručnjaci sve više govore o tome da ko god sedne u Jelisejsku palatu 2027. neće preterano stabilizovati zemlju koja je u prethodne četiri godine promenila pet premijera. Sistem Peta republike, osmišljena 1958. za Šarla de Gola, ne može se primeniti na današnje političare koji ne uživaju toliko podršku, komentari su koji se mogu pročitati u tamošnjim medijima. Pariz je tada raskinuo sa prethodnim parlamentarnim modelima i šefu države dao zapanjujuća ustavna ovlašćenja: mogućnost da raspusti skupštinu, pravo da imenuje premijere po sopstvenom izboru, ovlašćenje da predlaže referendume građanima, pa čak da i u vanrednom stanju vlada sam. Ovakvo predsedništvo danas je posebno neusaglašeno sa raspoloženjem u zemlji. U posleratnom periodu birači su predsednike tradicionalno podržavali, glasavši za njihove opcije u parlamentu, a kada bi se sa njima razilazili, isto tako bi se jasno okrenuli suparničkoj stranci. Ali u poslednjih dvadeset godina, podrška predsednicima je oslabila, dok Makron završava mandat sa rekordno niskim rejtingom. Rezultat je nepopularna ličnost sa izuzetnim ovlašćenjima. U nekom trenutku, francuski politički establišment možda neće imati izbora. Šta ako vlada ponovo padne? Šta ako parlament ostane nefunkcionalan i pod novoizabranim predsednikom? Što duže traje politički zastoj u Francuskoj, to će se glasnije govoriti o potencijalnoj „Šestoj republici”.