Kadrovski promašaji

Koliko puta su me ljudi pitali da im pomognem nešto u nekom ministarstvu, gradskom sekretarijatu, nekoj od mnoštva državnih institucija ili preduzeća, računajući da imam toliki uticaj da je bukvalno dovoljno samo da pozovem i da će tamo neki šef ili direktor odmah da izvrši ono što sam mu rekao. Iskreno, nikada mi nije bila jasna ta suluda percepcija koju mnogi građani imaju o meni i posebno se gadim najgorih laži koje o meni kruže, a koje očito mnogi svesno podmeću po principu „zovi Đuku, taj sve može da ti završi”. Ne može Đuka ništa da završi, niti tako funkcioniše, ali znam da je to gotovo besmisleno da govorim i pišem, jer u to niko živ neće da poveruje.

O meni su tolike laži napisane, da je nemoguće ljude ubediti u nešto drugačije. Priznajem, odvratno se osećam zbog tako uspostavljenog mišljenja o meni, neretko doživljavam i neprijatnosti jer ne mogu ljudima da objasnim da je to što mi traže nemoguće uraditi, kao i činjenicu da bar 90 odsto funkcionera po državnim institucijama ne poznajem i nikada im oči nisam video. E, tu dolazimo do određenih pitanja koja želim da podelim sa publikom koja bude čitala ovo pisanije, jer svedoci smo da je pokušaj obojene revolucije u Srbiji i nasilnog rušenja vlasti potekao iz državnog sektora i to baš od ljudi koje je ova vlast ustoličila na ključna mesta u raznim sektorima i dala im masne plate. Zaista, bez da se time hvalim, već naprotiv, gro funkcionerskog sveta u državi ne poznajem. Da budem iskren do kraja, nikada me nije ni zanimalo da ih poznajem.

Problem je u tome što je broj tih ljudi kojima oči nikada video nisam istinski enorman, te ni meni samom nije jasno gde je vlast te ljude pronašla, odnosno iz kojeg ih je šešira izvadila i dodelila im da odlučuju o sudbinama građana, pa i o mojoj. Dakle, o meni je stvorena fama kao o nekom ko na poziv sve rešava, besmislena kampanja o meni kao režimskom advokatu koji lagano vadi ljude iz pritvora, naređuje sudijama i tužiocima šta da rade vođena je godinama, kao i to da sam trbuhozborac Aleksandra Vučića i neko ko zapravo govori ono što Vučić misli, ali ne bi trebalo da izgovori. Naravno, ovakve neistine sračunato su plasirane, sve s ciljem da mi se uruši kredibilitet i da se o meni napravi slika bahate i osione osobe koja svuda u ime Vučića sve rešava tako što nogom otvaram vrata.

Ipak, u praksi je situacija takva da jedva poznajem svakog petnaestog funkcionera i to na zdravo – zdravo. Ne družim se s ljudima iz sveta politike, ne sedim sa njima po ručkovima i večerama, nemam dodirnih tačaka s njima. Recimo, zanimljivo je da u gradu Beogradu, kao i u drugim lokalnim samoupravama, gotovo nikog ne poznajem. Takođe i po ministarstvima, sve te silne državne sekretare, pomoćnike, šefove nekih sektora, uglavnom pojma nemam ko su ti ljudi. O tzv. nezavisnim telima i agencijama da ne trošim reči, jer za većinu tih institucija dok mi neko ne ukaže ne bih znao ni da postoje, a ne da poznajem nekog ko je na njihovom čelu.

Odmah da se razumemo, nimalo se ne žalim zbog toga i suštinski me baš briga za sve njih, ali priznajem da nije nimalo prijatno da se prst uvek uperi za svaku njihovu svinjariju prema Aleksandru Vučiću ili prema nama u Srpskoj naprednoj stranci, koji smo njeni prepoznatljivi funkcioneri, a da nikakve veze s njihovim radom nemamo. Otuda se uvek pitam ko je te ljude pronašao, gde, kada, na osnovu čega, zašto je za njih lobirao i izgurao ih na određene položaje, stavio ih na vrhunska primanja, dao im u ruke ozbiljne ingerencije, da bi najveći broj njih pokrenuo obojenu revoluciju i pokušao na silu da smeni tu istu vlast koja im je sve dala. Recimo, kada pogledam moguće kandidate za lažnu studentsku listu, tamo se mogu pronaći ozbiljni režimski kadrovi. To su ljudi koji su dobijali daleko snažniju režimsku podršku, što za izbor, a što kasnije za razne prohteve, nego što sam je recimo ja, kao prepoznatljivi funkcioner vladajuće stranke, ikada imao u životu. Uzmimo samo rektore Beogradskog univerziteta, kako Ivanku Popović, tako i Vladana Đokića. To su klasični režimski ljudi, jer ovaj režim ih je uzdigao u visine, s obzirom na to da ih je po ne znam kojem kriterijumu doveo na ta mesta i omogućio im da neko čuje za njih i da dobiju mogućnost da upravljaju institucijom kakva je Beogradski univerzitet. Zauzvrat, režimu su vratili tako što su, posebno rektor Đokić, svoje položaje na najgori način zloupotrebljavali kako bi stvarali sopstvene političke opcije baš preko univerziteta i grbače studenata. Mogao bih čitavu „Politiku” da potrošim pišući o direktoratima, agencijama, kojekakvim nezavisnim telima i sl. u kojima je direktno ova vlast postavljala raznorazne likove, koji su danas glavni politički protivnici vlasti. O sudovima i tužilaštvima izlišno je iznositi opštepoznate činjenice, posebno o tome ko je lobirao za kojeg sudiju, predsednika suda, tužioca…

Baš ti koji su najviše klečali i molili da ih vlast negde izgura, ti su danas najveći protivnici Vučića i čitave vlasti. Baš ti koji su funkcionerima SNS-a dolazili na slave, svadbe, krštenja deci, ti ih danas hapse, podmeću im afere, izmišljaju krivična dela gde ih nema i direktno rade na rušenju Vučića. Do juče su se pozivali na njega, kleli se po raznim druženjima na vernost i lojalnost, ali očito su pozivi određenih ambasada, lepi prijemi, seminari, obećane funkcije samo da se Vučić sruši, odneli prevagu. Naravno, oni će uvek govoriti kao su na ta mesta došli jer su, bože moj, stručni i vanstranački. Nevidljivi široj javnosti i nepoznati, jer njih niko ni na jednim izborima nije birao, oni suštinski po dubini drže moć i rade šta hoće. Njih niko ne spominje, ali prst ide ka meni kako ja mogu sve da završim. O meni će se stvarati slika bahate osobe, jednog od najmoćnijih režimskih ljudi, ružiće me ko stigne, a ova gospoda koja su apsolutni kadrovski promašaj Srpske napredne stranke, suštinski će moć da manifestuju iz senke i da žive njihove slatke živote bez ikakvog stresa, jer im zakon tako nešto omogućava.

Zbog svega što sam izneo, a u praksi je baš tako, veliki sam pristalica partijskog zapošljavanja i ispoljavanja političke volje u svim segmentima opcije koja je pobedila na izborima. Muka mi je od lažnih vanstranačkih ljudi, bitangi koje se kunu na vernost, a čekaju prvu priliku da pređu na drugu stranu. Narod kada glasa za određenu političku opciju, daje glas da njeni stranački kadrovi upravljaju sistemom. Konačno, vreme je da se vrati istinska uloga političke stranke. Onaj ko je pobednik, on postavlja stranačke kadrove i tako preuzima odgovornost. Ovako, sistemom vladaju likovi koje niko živ ne zna, niko im oči video nije, a lažnim predstavljanjem da su stručni i vanstranački suštinski su vrhunska meta za kojekakve ambasadore i vrbovanje, jer im je interes njihove pozadine jedino bitan u životu. Sistem vlasti Srpske napredne stranke baš je to doživeo i umalo se nije urušio od „sopstvenih” kadrova koje niko u stranci ne poznaje.

*Narodni poslanik