Nova sezona igara bez granica u Sarajevu

Ko će Bošnjake, a ko Hrvate predstavljati u Predsedništvu BiH nakon jesenjih izbora u FBiH? Za Bošnjake se ne zna da li će to biti Bakir Izetbegović kao predstavnik i sada pojedinačno dominantne SDA, ili Denis Bećirović kao predstavnik nejake vladajuće koalicije Trojke. Za Hrvate se zna da to neće biti Čović, jer ga neće Bošnjaci, ali neće ni Komšić, iako ga oni hoće, jer je potrošio dva mandata zaredom pa će pauzirati četiri godine. Biće to Slaven Kovačević iz Trojke, koji će pobediti bošnjačkim glasovima i takođe neće smeti ni da zaviri u hrvatske kantone.

Ali, kako ističe i glodurka sarajevskog „Oslobođenja” Vildana Selimbegović (19. januara), najaktivniji u predizbornoj kampanji 10 meseci pre izbora je Mustafa Cerić, vremešni bivši reis, zvani reis emeritus. Dok su ostali Bošnjaci, od političke elite do izborne baze, deprimirani Trampovim zaokretom u politici SAD prema BiH, preko Izraela i prema Bliskom istoku i Iranu, ali i panikom Brisela koji se razapeo između Ukrajine i Grenlanda, Mustafa efendija se raspandrcao kao da je u pubertetu, a ne u četvrtom dobu, i podiže moral nacije agresijom prema kaurskim komšijama. Poziva Bošnjake da kupuju stanove u Srpskoj, osniva bosansku pravoslavnu crkvu, Srbe i Hrvate napada gde god stigne.

„I u džamiji se”, piše Vildana, „prilikom klanjanja za Bajram, gura u prvi saf da bi stao tik uz aktuelnog reisa i primao čestitke zajedno sa njim”, iako dobro zna da mu je po isteku mandata, kao bivšem, mesto među ostalim vernicima. Na izmaku prošle godine (13. decembra) i u Zagrebu je međunarodnom konferencijom obeležena 30. godišnjica Dejtona, sa ciljem da se još jednom istakne skandal da Hrvate u Predsedništvu BiH predstavlja kandidat koga izaberu Bošnjaci. Mustafa efendija, umesto da to objasni, govorio je da Čović hoće treći entitet, a da muslimani, uprkos agresiji i genocidu žele zajednički život i o tome orijentalno sladio i medio, strasno kao Hurema u pismima Sulejmanu. Naivno, jer su zapadni učesnici skupa znali kako ti idilični odnosi u BiH stvarno funkcionišu i u prošlosti i danas. I znaju da i on to zna, te da hodža igra šeret budalu. Nadmašio je brbljivog Elmedina Konakovića, koji je nasekirao Bibija Netanjahua protestnom notom što na dočeku Dodika u Izraelu nije istakao zastavu BiH.

Izmislio je Svetski kongres Bošnjaka da bi, kad već ništa nije uspeo kod kuće, postao bar neko i nešto u dijaspori, ali glavno je ipak biti neko i nešto u Begovoj džamiji, na štrafti kroz Ferhadiju, na Baščaršiji, u Rijasetu i Bakijama, u vlasti i medijima. Zametao je kavgu između Alijinog juniora i rođaka Tihića, kome je ostavio u amanet namesništvo u SDA do Bakirovog političkog punoletstva. Na portalu „Stav” nastupa i kao stručnjak za političku komunikologiju: „Novi pristup ’hladnom ratu u BiH’”. Ne agitacija i propaganda u klasičnom obliku, nego upravo ovo što on besomučno radi. Oglašava se na sve strane, nastupa gde god može, gura se, nameće, sokoli muslimane i Bošnjake. Stigao je već po koji put i do mene, do teksta u kojem citiram grofa Andrašija, ministra spoljnog Crno-žute monarhije: „Bosna ne može da bude država jer ne diše jednom dušom.” U bosnofilski egzaltiranom polemičkom eseju naslovljenom „Umorni paternalizam” („Slobodna Bosna”, 1. januar) on me ljutito grdi...

„Ironija je u tome što upravo oni koji decenijama pokušavaju da Bosni zaustave dah danas glume eksperte za disanje... Bosna je, naime, preživela sve srpske ’metode’: i skalpele, i čekiće, i logore, i akademske eseje. I još diše. Diše duboko. Inatno. Na punim plućima.”

„E baš me raduje da dobro dišete, Mustafa efendijo. Ako! Nek je na zdravlje i Bosni i vama u njoj. Dišite, samo dišite, blago meni. Ako u BiH nema dovoljno šuma, reka, oranica da bi Bošnjacima doteklo, have ima za sve i napretek, šućur Alahu.”

„Ali to disanje vređa”, nastavlja Cerić, „jer nije jednoumno. Nije jednonarodno... To je disanje koje miriše na kahvu, tamjan i hleb, na ezan i zvona, na psovku i sevdah.”

Koliko se sećam, taj isti tamjan vam uoči rata nije mirisao. Jedan od vaših nacionalnih prvaka Nijaz Duraković je rekao „Guši me miris tamjana!”, a vi mu niste protivrečili. Naprotiv, kao reis ste predvodili dovu na njegovoj dženazi. I neka ste, i zaslužio je, ali nema potrebe da se izlagujete. A o toj polifoniji minaretskih ezana i crkvenih zvona Andrić je zapisao „Sahat kula, Saborna crkva i Katedrala otkucavaju iste sate u različito vreme”.

„Kecmanovićev problem nije što Bosna ne diše jednom dušom. Njegov problem je što Bosna uopće diše. Što nije poslušala. Što nije nestala”.

Ne brini, muftijo! BiH o kojoj vi fantazirate ne može nestati jer takva nikad nije ni postojala. Postoje tri naroda, tri vere, tri imena, tri jezika, tri kulture, tri istorije, tri teritorije. Sami ste tako hteli. Sami pali, sami se ubili.

Elem, čitav Cerićev „polemički esej” baziran je na oceni da „BiH ne diše jednom dušom”. On se na mene srdi jer misli da je moja, a ja sam samo citirao, što kod njega nije simptom izlapelosti, nego neznanja. Dalje tokom teksta u varijacijama ponavlja kako BiH, uprkos meni, „diše punim plućima”, kao da je meni želja da se uguši, a ne da se podeli na entitete i kantone da bi preživela. Ni to nije samo moje, Dal, Džonson, Hantington, Van Evera, Reder, Dauns, Miršajmer, Mirjana Kasapović pišu isto, i bolje od mene. Najzad, Dejton s Aneksima nisam potpisao ja, nego Izetbegović i Silajdžić.

Da ne zaboravim „Umorni paternalizam”. I te priče sam se, muftijo, naslušao u Bosni tokom 45 godina života u Sarajevu: „Paternalizam”, „dušebrižništvo”. Vazda je Bošnjacima neko kriv, ali uvek i pre svega Beograd, pa onda i Zagreb, četnici i ustaše, dok su oni sami mirisno cveće. Shvatite, hodža: jedan narod u dve države, rodoljublje i u Srba i u Hrvata, zar i u vas nije tako sa Sandžaklijama. I kad god se krivo prebrojite da ste nadmoćna većina u BiH, na manjinsko brojno stanje komšija dodajte one u maticama. To vam je tako, realnost.

Ima reis ratnih zasluga. Prema objavljenom anonimnom svedočanstvu, kada je Klinton od Alije tražio 5.000 žrtava da bi animirao javno mnjenje SAD za podršku bombardovanju srpskih položaja, na strogo pov. sastanku u Alijinoj ratnoj spavaonici u trezoru Narodne banke bili su Behmen, Čengić, Kljujić. Reis je, navodno, rekao: „Naši ginu na sve strane po 10, 50, 100, trebalo bi na jednom mestu odjednom više.” I usledila je Srebrenica. Njegov najveći kandidatski hendikep što Sarajevo daje najveći broj glasova, a sarajevska raja ga smatra za papka iz unutrašnjosti.

Predizborne kampanje u Bošnjaka i na levici i na desnici oslanjaju se na antisrpstvo, što više njih mrziš, to si svojima miliji. Ima toga i na druge dve strane, ali oni i ne kriju da bi hteli svako sebi, dok vi tvrdite da hoćete zajedno, a ne vidite da tako iz izbora u izbore i Srbe i Hrvate udaljavate od sebe. Ili pak vidite, ali je i vama to samo prikriveni cilj. Džaba vam je Vučić, onomad, na FTV BiH rekao da su odnosi Srba i Bošnjaka ključni za budućnost, kada vi to shvatate kao slabost i laskanje. Godilo vam je što se manje viđa s Dodikom, ali kada reče da ovaj nije zaslužio sankcije i da ni sam ne priznaje genocid, onda zlo i naopako, bez obzira na to što se poklonio u Potočarima i gađan kamenjem u glavu. Jeste, njegov otac Anđelko je rodom iz Bosne, ali što tamo kažu „ne zna on nas, j.b.t. nas”.

Peke, Mustafa efendijo, ako ste vi uvereni da „Bosna diše punim plućima”, ako ste zadovoljni suživotom i zajedništvom tri naroda, slogom entiteta i kantona, normalnom državom, drago mi je čuti da ima i takvih. „Uživajte u polifoniji ezana sa minareta i crkvenih zvona”, i srećan  put u EU. A šta o tome piše neki „senilni veteran” Kecmanović, ne dajte se smetati, nego se ukrcajte u brzi voz za Brisel. Samo iskočite na čas u Berlinu i na stanici se sa Šmitovom preporukom prijavite Himlerovim potomcima u dobrovoljce za SS Handžar diviziju. Merc je nedavno izdvojio ogromne pare za Bundesver da bi odbranio Ukrajinu od Rusa. Biće topova, ali ne i topovskog mesa, pa eto za vas nafake.

Glodurica Selimbegović se na kraju procene pita da li je „eks” budući kandidat za člana predsedništva BiH ili kamuflirani frontmen Bakirove kampanje, koji će pred glasanje svoje pristalice preusmeriti na Alijinog sina. Njen favorit je Semir Efendić, lider Silajdžićeve Stranke za BiH, nova zvezda sa čela najveće sarajevske opštine Novi grad. Moj lični izbor je Mustafa ef. S njim bi u Bosni bila igranka bez prestanka, a zgrada Predsedništva BiH u Sarajevu podijum za novu sezonu „Igara bez granica”. Biće „šege i šore”. Faliće Mile da bude i pesme.

*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista