Komšijski „hladni rat"

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, januara – Kako ste smeli da izađete na ulicu, zar niste čuli alarm nadležnih, prekoreva komšija pridošlicu. Malo po strani, sportski građeni sused, sada na štakama, objašnjava radoznalcima da su mu kosti polomljene kad se odvažio da prkosi službenom upozorenju o spoljnim opasnostima.

Ne treba mrdati iz kuće, do daljnjega, zaključuje se u grupi koja je čula njegovu priču. Pored njih, u prostranom holu velike zgrade rastu prizori vanrednog stanja, deca vitlaju na sve strane, u vreme kad treba da su u školi...

Pomenute spoljne opasnosti nose mnogo naivnije nazive– sneg, mraz, led.

Ali, pri pojavi tih zimskih prigoda, ovde na snagu stupa interventni režim, kao da je nastupila situacija „biti ili ne biti”. Proglašava se masovni neradni dan, zatvaraju se mnoge prosvetne pa i druge institucije, tržni centri, kompanije. Sve u strahu da bi moglo da dođe do spleta individualnih i sistemskih neugodnosti, u vidu teških padova, automobilskih sudara, a time i povećanih troškova za državu, firme, osiguravajuće zavode…

Obamino čuđenje

Takva predostrožnost začudila je prošlog utorka najvažnijeg prestoničnog „gosta”– novog šefa Bele kuće Baraka Obamu. Čak toliko da je osetio potrebu da „slučaj” pomene i na sastanku posvećenom traženju izlaza iz nacionalnog, pa i globalnog, finansijskog ćorsokaka.

Škola u koju mi idu kćerke danas je bila zatvorena samo zato što je bilo malo poledice, rekao je. U Čikagu, iz koga je došao na najvišu dužnost, škole se nikada ne zatvaraju zbog takvih stvari, nastavio je, uz citiranje sedmogodišnje kćerke za koju je sneg prilika za igranje napolju. Uz osmeh je zaključio kako „Vašingtonci ne izgledaju spremni” za zimski ambijent, pa zato prestonici treba presaditi nešto od „čvrstine Čikaga”.

Kad su se njegove opaske pročule po čaršiji, ona se „pokačila” s njim. Prebačeno mu je da se neovlašćeno meša u unutrašnje stvari grada čije gostoprimstvo uživa.

U stilu: može on da celom svetu preporučuje kako treba da se živi, ali ne i nama, njegovim domaćinima, među kojima je dođoš. Već nam je preko glave funkcionera koji ovde dođu i prođu, a u međuvremenu nađu za shodno da nam popuju, zabrujali su lokalni blogeri.

U specifični „hladni (poledični) rat” između novih komšija uključili su se i analitičari geosocijalnih kretanja i navika. Autori su, u „Vašington postu”, predsednika „podsetili” da se Vašington i Čikago „ne mogu porediti”, jer je tamo sneg uobičajena a ovde prilično retka pojava. Pa– da se ovde mešaju vazdušne struje koje stvaraju poledicu koje tamo gotovo da nema, uz ostalo zato što je čikaška mehanizacija za čišćenje kolovoza i pločnika znatno jača od vašingtonske.

Stvar se ispostavila „kao poručena” za sarkazme i ironije. Ako želi da upravlja prosvetom nek podnese ostavku na predsedničku dužnost i neka uđe u školski upravni odbor, odbrusio je jedan čitalac. Videćemo kako će reagovati kad kao severnjak doživi nalet ovdašnjeg vrelog i vrlo vlažnog leta, opominje novinarska veteranka Džin Mekmanus.

Član roditeljskog saveta škole koju pohađaju Obamine Malija (10) i Saša (7), Elis Tarner sugerisao je predsedniku da bi bio od pomoćikad bi vašingtonske učenike ubedio da po snegu treba da idu u školu umesto da se, kako su navikli, tada izležavaju. Ili – da se ovdašnja škola fuzioniše s nekom na Havajima (gde je Obama rođen i jedno vreme školovan), pa da tako za đake „nikad nema zime”.

U razmatranje su se uključili i Čikažani. Odatle došavši ministar obrazovanja Arn Dankan kaže da bi se tamo škole zatvorile samo pod naletom uragana, lavine. „Potičem iz druge kulture– raščišćivača”, oglasila se šefica vašingtonskog dopisništva „Čikago san-tajmsa” Lin Svit.

Deo mozaika

Pojedini prestoničari se slažu sa Obaminim čuđenjem. Zaista povremeno preterujemo, priznaju i kao primer navode da mnogi ovde, čim malo zaveje, automobile napune namirnicama za preživljavanje, ako se negde zaglave. A ta preventiva počinje– s nepunim santimetrom belog pokrivača.

Sve ove priče deo su mozaika koji čini Ameriku, toliko raznovrsnu da je gotovo nemogućno reći šta je „tipično” za nju. Osim– raznolikosti.

Deo su i sudbine Vašingtona, čiji su građani često nesrećni što su poistovećeni s državnom vlašću, koja kod njih samo–gostuje, a politički ih podređuje sebi. Meštani prestonice, naime, uglavnom ne mogu da o gradskim poduhvatima odlučuju bez prethodnog odobrenja federalne vlasti.

Očekuju od Obame da ih bolje razume, pogotovu što je novi član crnačke većine u prestonici, pa i da im odobri veću samostalnost. Ali pred njim je, kaže jedan od starosedelaca, delikatan strateški izazov: kako da sraste s Vašingtonom. S mestom– iz koga se „vedri i oblači” širom planete, a koje ne uspeva da se dovoljno uskladi sa sopstvenom, meteorološkom ili političkom, klimom.