Zašto radnička klasa ne bi bila romantična

76. BERLINALE

Berlin – Dve generacije se suočavaju sa ljubavlju, gubitkom i odgovornošću i moraju da redefinišu šta porodica znači, da nauče da žive sa nesavršenim vezama porodice u kojoj su rođene i one koju sada biraju da vole. I to je kratki siže jedne lepe egzistencijalističke filmske priče koju je napisao i režirao singapurski autor Antoni Čen.

Njegov film „Svi smo mi stranci” s kojim zaokružuje triologiju o odrastanju koju još čine i filmovi „Kišna sezona” i „Zanos” (za svoj debitantski „Ilo, Ilo” osvojio je u Kanu „Zlatnu kameru”), sada se takmiči za „Zlatnog medveda”, a u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” ovaj malezijski scenarista i reditelj između ostalog objašnjava zašto je ovo i njegov „najradničkiji film... ”

Svakodnevni život, svakodnevna borba za preživljavanje i ovo jeste egzistencijalistički film, ali i ljubavna priča?

Do toga nisam došao spontano, sve je već bilo napisano u scenariju. Veoma rano sam znao da će postojati mlađi par koji je primoran da se venča zbog trudnoće, a onda i stariji par koji je pronašao ljubav i odjednom su svi zaglavljeni u tom malom stanu. To je bila koncepcija od samog početka. Istovremeno, osećao sam se veoma snažno dok sam pisao ovaj film, jer je ovo verovatno najradničkiji od svih mojih filmova. Zašto radnička klasa ne može da bude romantična? Zašto radnička klasa ne može da uživa u ljubavi i radosti i da slavi male trenutke? Zašto to mora biti skup ljubavni sastanak? Zašto jednostavno ne mogu imati sastanak u autobusu gde to ništa ne košta? Pokušao sam to da napišem i imao sam veoma snažan osećaj šta bi i kako trebalo to da bude.

Kada sam videla prvi film iz ove vaše triologije nisam mogla da slutim da će se sve razviti u verovatno najveću hroniku Singapura naših dana. Da li ste još tada znali da će tako biti?

Ne, nisam tako razmišljao i ne analiziram svoj rad, nisam kritičar. Ono što se nadam da ljudi osećaju u mom radu jeste da postoji prava ljubav prema običnim ljudima, prema ovoj zemlji i ovom gradu u kojem sam odrastao. A kada kažem ljubav, ona dolazi sa mnogo toga drugog. Kada volite nekoga, dolazi i do razočaranja. Ponekad dolazi i do besa i to vas uznemirava. Istovremeno, mislim da svaki put kada snimim ovaj prostor ili ove ljude, uvek pokušavam da pronađem iskrenost. I to je ono što radim. I trudim se da ne osuđujem svoje likove i prostore u kojima snimam.

Na koji način vam je pravljenje trilogije sa istim glumcem dalo priliku da kroz godine u likovima i pričama uključite malo i od njegovog života i vašeg odnosa?

Da, ali nisam to namerno uradio. U prvom filmu ovaj moj glumac Jeo Jan Jan imao je 11 godina, u drugom filmu 17, a sada ima 25 godina. Gledajući njegovo odrastanje kroz ove moje filmove osećam se kao da sam i sam postao starija osoba. Mudrost života. Mislim da sam prošao kroz svoje faze i da sada mnogo bolje znam kako da kontrolišem svoj temperament. Moja bezobzirnost, naivnost i nevinost. Prvi film sam snimio sa 27 godina, a prikazan je u Kanu kada sam napunio 29, jer je dve godine čekao u „fioci”. Moj drugi film je snimljen kada sam imao tridesetak godina, a ovaj poslednji u mojim ranim četrdesetim. I sam sam, poput mog glumca, prošao kroz tri različite faze. Bio sam gotovo dečak kada sam počeo, a sada moje dete ima sedam godina. Ja sam otac, muž, prošao sam kroz brak i kroz slomljeno srce. Sve je to utisnuto u ovaj film.

Je li zato on veoma složen?

Drugačije očigledno ne umem. Ponekad mi prijatelji iz singapurske filmske industrije kažu: „Antoni, previše ozbiljno shvataš stvari. Ponekad je film samo posao, samo ga snimiš i on uspe.” Ali ja ne mogu tako. Svaki put kada snimim film u njemu ima toliko ličnih emocija i nekada to stvarno boli. Međutim, emocije iz običnog života me pokreću. Odrastajući sam, poput mog junaka, postao sam i odgovorniji.

Mislim da se vaš film može nazvati „Traganje za odgovornošću”, zašto mu je naslov „Svi smo stranci”?

To je sasvim dobro pitanje jer kineski naslov filma i engleski naslov imaju dva različita značenja. Engleski naslov je „Svi smo mi stranci”, kineski je „Mi nismo stranci”. Napravio sve ove filmove gde se sve vrti oko porodice i bliskih odnosa, ali sve su to konstruisane porodice, i stranci mogu biti porodica. U društvu, u životu, svi smo stranci, ali istovremeno, svi smo povezani na određeni način i kao da ponašanje jedne osobe nekako utiče na drugu.

Vaš film kao da daje i omaž francuskom novom talasu i Žaku Demiju koji je takođe snimio tri filma sa istim glumcem, a ima i tematskih bliskosti poput trudnoće, slomljenog srca, borbe proleterijata?

Drago mi je što me upoređujete sa ovim stvaraocem, ali ništa nisam uradio namerno. Bliski su mi mnogi stvaraoci iz svetske kinematografije jer sam uz nju odrastao, a i studirao sam filmsku školu – nemački ekspresionizam, francuski novi talas, italijanski neorealizam. Sve su to bile hranljive materije i verovatno sam sastavljen od svih tih uticaja. U jednu sam star siguran a to je da nisam želeo da film bude previše stilizovan i to je bilo najteže. Stalno sam govorio svom timu da im je zadatak da učinimo običan život lepim. Kao da pokušavate da izbrišete sebe kao reditelja iza kamere.

Fascinira i  bogatstvo prostori u kojima ste snimali „Svi smo mi stranci”?

Što više snimam filmove to više osećam da su prostori, lokacije veoma važni. Glumc, likovi, imaju emocije, ali osećam da i prostori imaju emocije. Pronalaženje pravih lokacija je za mene zbog toga veoma važno. Recimo, nikada nisam pomislio da su državni stanovi u Singapuru lepi. Uvek sam mislio da su tako ružni za snimanje. Ovo je prvi put da sam to snimio i zapravo su prilično lepi. Kada svetlost uđe u pravo vreme i onda osetite da ovde zapravo postoji lepota. I to je ono što tražim.

Singapur u vašem filmu nije samo centar finansijskog tržišta. Koliko vam je važno da pokažete kulturološku različitost, bogatstvo i teksturu vaše zemlje i malezijskog društva?

Za mene je važno imati zaista iskren pogled na zemlju, jer bi vam Turistička organizacija Singapura očigledno prikazala određenu stranu Singapura – da je to veoma prosperitetan, veoma bogat, veoma imućan, veoma čist grad i to jeste tako. Ali, istovremeno, obični radnici i radnice koji vredno rade svaki dan, prebrojavaju svoj gotovo prazan novčanik svakodnevno, jer je Singapur postao je jedan od najskupljih gradova za život. Pokušavam da zaista uhvatim osećaj te klasne podele, osećaj sveta. Idemo od najskupljeg hotela sa pet zvezdica do malog, pomalo rustičnog pijačnog kafića. A tu je i taj osećaj usamljenosti. Što se više gradovi razvijaju, što više postaju bogatiji i prosperitetniji, ljudima je hladnije. Među ljudima ste, mnogo njih šeta okolo, ali su njihove duše usamljene. Sa svim ovim današnjim modernim pogodnostima ljudi se ne zbližavaju, postoji krhkost i usamljenost koju osećate u društvu. Pokušao sam to da uhvatim.