MATRICA ISTA, LOKACIJA NOVA

Ukoliko se po jutru dan poznaje, Barak Obama je na putu da Amerikance dublje uvuče u gudure Avganistana, tamo gde ni Britanci, ni Sovjeti vek kasnije, ni NATO poslednjih godina nisu uspeli da pobede prkosne Paštune.

Predsednik je u inauguracionom govoru izbegao da pomene omiljenu frazu kojom je njegov prethodnik branio i opravdavao sve svoje odluke i promašaje, ali izgleda da je oveštali koncept „rata protiv terorizma” živ i zdrav i da zaokuplja glave većine ljudi zaduženih za odbranu i spoljnu politiku nove administracije.

Metodologija se ne menja. Menja se lokacija. Džordž V. Buš je prebrzo zaboravio Avganistan, talibane i Osamu Bin Ladena, pa se u „ratu protiv terorizma” držao Iraka. Državni sekretar Hilari Klinton potvrdila je pred Senatom da će od sada fokusi „borbe protiv terorizma” biti Avganistan i Pakistan.

Možda promene kursa traže vreme, možda odluka o zatvaranju zatvora Gvantanamo Bej više govori o Obaminim pravim namerama, ali njegov avganistanski početak ne obećava mnogo. Šef Bele kuće najavio je izvlačenje američkih snaga iz Iraka i njihovo uvlačenje u Avganistan.

Dok se sve glasnije govori o nužnosti neke vrste podele vlasti sa talibanima koji kontrolišu dve trećine zemlje, Obama za Avganistan šalje novih 30.000 vojnika čime se američke trupe udvostručavaju. Predsednici Ajzenhauer i Kenedi su sa „savetnicima” tako počinjali u Južnom Vijetnamu. Buš sa novim i novim trupama u Iraku. Da li je Obama na redu?

Obama je prošlog jula bio u Avganistanu, ali prekratko da bi naučio sve lekcije. Njegovi stratezi suprotstavljanja terorizmu uveravaju ga da predstojeće godine iscrpljujućeg ratovanja, ubijanja civila i sopstvenih žrtava vrede velikog plemenitog cilja. I nacionalnih interesa. Izgleda da je predsednik saglasan.

Irački košmar se smiruje, a Obama uleće u novi, avganistanski, iako je i u SAD teško naći eksperta, civilnog ili vojnog, koji veruje u vojnu pobedu Amerike.

Da li je to usud lidera najmoćnije sile sveta, tek ni Obama nije mogao da odoli sili oružja. Šalje trupe. Mimo toga, iako mora da zna da bespilotne letelice na daljinsko upravljanje sem protivnika, ko god on bio, ubijaju i čitave porodice, ipak je u prvoj nedelji poslao dve nastavljajući da protiv sebe okreće civile i nervira Pakistance čiju teritoriju uzurpira.

Okupacija Iraka regrutovala je militantne islamiste. Obama ponavlja grešku, jer američka politika po Avganistanu i u nekim oblastima Pakistana takođe regrutuje više terorista nego što NATO može da ih ubije. Pri tom, kao i u Iraku, i po Avganistanu gine mnogo više civila nego talibana mule Omara ili džihadista Osame Bin Ladena.

Nema sumnje da je Obama bio brutalno iskren signalizirajući oštar zaokret u odnosu sa politiku koju je nasledio. Muslimanskim zemljama je ponudio „novi put” zasnovan na međusobnim interesima i uvažavanju i istovremeno upozorio lokalne autokrate koji su se vlasti domogli korupcijom.

Time su podgrejane spekulacije da avganistanski predsednik Hamid Karzai gubi naklonost Zapada i da su mu dani odbrojani. Karzai je klasična američka marioneta kome je poveren posao „demokratizacije” kako bi Vašington dobio vernog saveznika. Tako je bilo od Vijetnama do Iraka. Ali, ako zatreba, kada se ratovi gube, marionete se menjaju.

Po toj nepromenjenoj matrici, Karzai će platiti za dosadašnje neuspehe. Dobro, on će biti krivac za pojačano nasilje, napredovanje talibana, endemsku korupciju, slabo liderstvo i nastanak „narko-države”, kako je zemlju najvećeg proizvođača heroina na svetu nazvala Hilari Klinton. Onda šta?

Sem pojačanog vojnog intervencionizma, Obami preti da ponovi greške američkog nepopularnog „civilnog uplitanja” u poslove drugih zemalja. Karzaija će, na daljinski iz Vašingtona, zameniti neko od avganistanskih tehnokrata, ljudi iz emigracije koji malo poznaju zemlju porekla.

Amerika će nastaviti da se oslanja na lokalne gospodare rata koji pristaju da budu lojalni saveznici samo pod jednim uslovom – da kontrolišu trgovinu drogom. Normalizacije, demokratije i slobode sa takvim američkim miljenicima neće biti. Model je Bušov.

Terorizam i Bliski istok su teško nasleđe, i logično je što su to i Obamini prioriteti. Džordža Mičela imenovao je kao emisara za Bliski istok, Ričarda Holbruka za Pakistan i Avganistan. Poruka je jasna: bez insititucionalnog angažmana Amerike problemi bi mogli da destabilizuju oba nemirna regiona.

Za brz početak dovoljno, ali ima li nečeg detaljnijeg u Obaminoj politici u oblastima koje se identifikuju kao najveće opasnosti Americi?

Obama je 2007. podržavao nameru Vašingtona da unilateralno dejstvuje na ciljeve po Pakistanu ukoliko to ne učine vlasti u Islamabadu. Naredne godine promenio je stav. Podržao je Bajden-Lugarov zakon i isticao da je snažnija demokratija Pakistana neophodna da bi se suprotstavilo terorizmu.

Pakistan je u međuvremenu dobio vlast koja je svakako demokratskija od one generala Perveza Mušarafa, a kakav je odgovor predsednika Obame?

Obama je, pre nego što će ući u Belu kuću, podržao „regionalni pristup” čiji je bitan element normalizacija indijsko-pakistanskih odnosa i rešavanje problema Kašmira. Ako je cilj da se Pakistan oslobodi briga na istočnoj granici kako bi se više posvetio terorizmu na zapadnoj, rezultat je zabrinutost Indije koja je protiv stranog mešanja u Južnoj Aziji i povezivanja pitanja Kašmira sa ekstremizmom u regionu.

Dobro, reći će neko, ovo su prvi dani Obamine administracije i potrebno je vreme da ona izgradi novu strategiju u regionu. Prva reagovanja pokazuju da se Obama ne ustručava od vojne opcije. Slanje dodatnih trupa za Avganistan i bespilotnih letilica na Pakistan je indikativno.

Obama svakako nije Buš, ali ukoliko prihvati krstaški pohod, onda je kraj priče poznat. Rat će se izgubiti. Koalicione trupe napustiće Avganistan. Talibani će ući u Kabul.