Imam ogromnu tremu pred premijeru predstave „Kralj Ibi"

Začudnog „Kralja Ibija” Alfreda Žarija izabrala je rediteljka Stanislava Staša Koprivica za novi susret sa prestoničkom publikom. Premijerni susret je u petak uveče, 20. februara, od 19.30 sati na sceni „Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta.

„Svi koji tvrde za Ibija da je lopov i zločinac – nisu ništa drugo do obični izdajnici. Ibi je sunce, Ibi je cveće, Ibi je brašno što baka u kiflu meće”, beleži Staša Koprivica u najavi predstave, koja je potpisala i adaptaciju. Delo je preveo Vlada Stojiljković, scenograf je Vladislava Munić Cunnington, kostimograf Magdalena Klašnja, kompozitor Aleksandar Sedlar. Scenski pokret rade Tamara Pjević i Jakša Filipovac, a scenski govor Đorđe Marković.

Naslovnog junaka tumači Andrija Milošević, a u brojnoj glumačkoj ekipi su i: Paulina Manov, Aleksandar Jovanović, Milan Kolak, Bojana Stojković/Iva Ilinčić, Ivan Zablaćanski, Mina Nenadović, Rista Milutinović, Nikola Mijatović, Arsenije Arsić.

U iščekivanju smo vašeg rediteljskog čitanja „Kralja Ibija” Alfreda Žarija. Kakva je privilegija živeti sa Ibijem i vašom novom predstavom?     

Za mene lično, privilegija je što sam dobila priliku da se u jednom prestižnom pozorištu bavim sumanutim mračnim svetom Alfreda Žarija na temeljan način uz ekipu koja je sastavljena od neverovatno talentovanih profesionalaca. Jedino ozbiljnim i posvećenim radom moguće je izaći na kraj sa ovako komplikovanim materijalom koji postavljamo na scenu u jednako komplikovanim vremenima. Privilegija koju će publika naše predstave, nadam se, imati jeste da se zajedno sa Ibijem prošetaju kroz čitav spektar savremenih svetskih užasa istovremeno smejući se apsurdu tih užasa. Nema boljeg leka protiv straha od: smeha.

Alfred Žari se pred kraj života potpisuje kao Ibi. Šta nama danas može da znači „Kralj Ibi” budući da znamo slavnu istoriju ovog komada u našem scenskom kosmosu i maestralnog Zorana Radmilovića u ovoj ulozi? 

Žari je u jednoj od svojih brojnih kratkih priča o Ibiju napisao sledeće: „Gospodin Ibi jeste gnusan stvor i zato (naročito odozdo) liči na sve nas.” To je suština sage o ludom i bahatom kralju – nije on ništa bolji, ni gori od naroda koji trpi i podržava njegov teror zarad svojih interesa. Ibi je kao iskrivljeno ogledalo na vašarima u kojem ponekad spoznamo sebe tačnije nego u onom normalnom po kabinama prodavnica odeće.

Dugo vas nije bilo u Beogradu. Za svoje novo životno odredište odabrali ste Herceg Novi. Sa kojim emocijama iščekujete ovaj susret sa beogradskom publikom?

Beogradska publika i ja se, zapravo, viđamo često u poslednje tri godine jer sam joj se vratila još 2023. sa rimejkom predstave „Ne igraj na Engleze” u BDP-u, predstavom „Između dva Meseca” u Teatru na Brdu, i komedijom „Nije smešno, Žarko!” u Akademiji 28 koja je imala premijeru početkom 2025. Ove tri predstave su, na neki način, poslužile i kao „visinska priprema” za ozbiljan izazov kakav je „Ibi”. Imam ogromnu tremu, pritisak nije mali, ipak sam ovaj naslov prati kolektivno sećanje na legendarnu predstavu Ateljea 212.

Koji su glavni izazovi u adaptaciji Žarijevog teksta za scenu BDP-a? Kako likovi kralja Ibija i Alfreda Žarija odražavaju teme moći, odgovornosti i ličnih konflikata?

„Kralj Ibi” mi je kao rediteljki i autorki adaptacije postavio dva vrlo teška domaća zadatka. Prvi je bio da čitavu sagu o čiča Ibiju koja se sastoji iz kratkih priča i komada „Ibi Rogonja”, „Kralj Ibi” i „Okovani Ibi” zgusnem u sat i po kvalitetne komedije koja je istovremeno uzbudljiva, precizna i slojevita. Žari je genijalan, ali haotičan pisac, probijali smo se svi zajedno kroz njegove replike kao kroz džunglu. Radnja je morala da se brusi nemilosrdno. Drugi zadatak koji nas je namučio jeste kako da stvorimo oštru i relevantnu satiru, a da ne zađemo u dnevno-aktuelno političarenje i tabloidne narative. To je u današnje vreme najveći rizik.

Kako se u predstavi reflektuje tema vernosti, izdaje i pravde?       

Žari je svoj komad „Kralj Ibi” zamislio kao parodiju na „Magbeta”. Svi elementi Šekspirove priče su tu, ali dovedeni do ekstremnog apsurda i krajnje banalnosti. Samim tim, likovi koje prikazujemo na sceni plasiraju velike i važne izjave, pretnje i zakletve, ali i njihovi postupci, dela sitnih, primitivnih klošara. Kontrapunkt između onoga što oni zamišljaju da jesu i onoga kakvim ih vidimo je izvor humora, ali i tema za promišljanje naših sopstvenih deluzija.

„Tvorac Ibi-univerzuma, izvesni Žari, još krajem 19. veka je uspeo da objasni mehanizme totalitarne vladavine mnogo bolje od bilo kog teoretičara…”, beležite u svom rediteljskom zapisu. Na koji način je ogledalo savremenim pitanjima ili problemima?      

Pokušala sam da kontekstualizujem tekst iz 19. veka tako što ću zanemariti sadašnje doba i smestiti ga u budućnost. Šta će biti naš svet nakon svega onoga što mu trenutno radimo? Na kakvim deponijama odbačenih pošiljki sa „Temua” će se podizati dvorci buduće aristokratije? Koliko će zaista biti slobodna Žarijeva Slobodna zemlja iz „Okovanog Ibija”? Baveći se precizno spekulativnom fantastikom, mislim da smo uspeli da dotaknemo neke od najbolnijih istina naše sadašnjice.

Kako se kroz predstavu prikazuje odnos između ličnih vrednosti i društvenih očekivanja?      

Osnovni princip kojeg smo se kao ekipa držali tokom postavke ove predstave jeste da svu suštinu i komentar na nju stavljamo u tanak prostor između dva ekstrema. Baš kao što Ibi doživljava šizoidna cepanja svaki put kad mora da donese važnu odluku, tako će i publika morati da se suoči sa sopstvenim neočekivanim smehovima i onim što su dozvolili da ih nasmeje.