Isuviše ruski

Izbor mitropolita smoljenskog i kalinjingradskog Kirila za novog (šesnaestog po redu) patrijarha moskovskog i cele Rusije nikako ne može da se nazove senzacijom. Malo ko je očekivao drugačiji rasplet posle smrti patrijarha Alekseja Drugog (5. decembra), napisao je komentator moskovskog lista „Nezavisimaja gazeta”. Pobeda mitropolita Kirila na Pomesnom saboru RPC, održanom u Moskvi u utorak, 27. januara, bila je ubedljiva. Sa 508 glasova daleko je prevazišao jedinog konkurenta, mitropolita kaluškog i borovskog Klimenta, kojem je poverenje ukazalo 169 učesnika.

Na sam dan izbora, na ikoni „Omekšavanje zlih srca”, koja se nalazi u moskovskom Preobreženskom hramu Katedralnog sabora, ukazala se maslinasta rosa. Ovo je protumačeno kao veoma dobar znak.

Novi ruski patrijarh potiče iz svešteničke porodice. Rodio se 20. novembra 1946. u Lenjingradu pod imenom Vladimir Mihailovič Gundjaev. Rano se posvetio crkvi. Još kao student Lenjingradske duhovne akademije učestvovao je aktivno u radu RPC. Po okončanju fakulteta 1969. i odbrane disertacije (1970) nastavlja rad na akademiji kao profesor stipendista, predavač dogmatske bogoslovije i pomoćnik inspektora LDA. Iste godine je imenovan za ličnog sekretara mitropolita Nikodima.

Bio je predstavnik Moskovske patrijaršije pri Svetskom savetu crkava u Ženevi i učesnik velikog broja verskih skupova. Cenjen je zbog širokog obrazovanja i otvorenog pristupa dijalogu Crkve i društva. Između ostalog, aktivno je učestvovao u ujedinjavanju Moskovske patrijaršije s Pravoslavnom crkvom u inostranstvu i uspostavljanju odnosa s Katoličkom crkvom. Od 1989. predvodi Odeljenje za spoljne poslove RPC što je, praktično, funkcija šefa diplomatije. Do smrti patrijarha Alekseja Drugog važio je za „drugog čoveka” RPC.

Ma koliko izbor vrhovnog poglavara bio strogo crkvena stvar, činjenica je da u trenutnim okolnostima ovakav događaj ima daleko širi, politički odjek. Francuski list „Mond” već se zapitao nije li Kiril nastrojen „isuviše ruski” i kako će se ponašati u situaciji kada rusko društvo „naginje ka netrpeljivosti i šovinizmu”. Naime, list smatra da bi dosadašnji pokušaji Kremlja da za svoju državnu politiku obezbedi potporu Crkve u „udaljavanju od Zapada i ideala liberalne demokratije!” mogli dodatno da se pojačaju.

Zaziranje autora „Monda” od budućih poteza novog patrijarha svakako ima korene i iz njegovog jasnog protivljenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Takav razvoj događaja „izazvao bi višedecenijske negativne posledice po Evropu i stvorio potpuno novu situaciju oko nepriznatih država na postsovjetskom prostoru”, govorio je pre četiri godine gospodin Kiril.

Pred novim ruskim patrijarhom stoji nekoliko neposrednih zadataka: da odlučnije definiše odnos Crkve i države, da se izbori s prisustvom Rumunske pravoslavne crkve u Moldaviji, Konstantinopoljskog patrijarhata u Estoniji, da onemogući delovanje glavnog konkurenta – Konstantinopolja – na prostoru bivšeg SSSR-a... I, na kraju, možda i najvažnije, da učvrsti stav prema Katoličkoj crkvi.

Iako poznat kao majstor za kompromise, Kiril je uoči izbora za patrijarha bio izričit: „Po pitanjima vere, kompromisa ne može biti”.

Slobodan Samardžija