Tehnološka republika: Ko upravlja svetom iz senke algoritama

Objava Kima Dotkoma o navodnom hakovanju kompanije „Palantir” na prvi pogled mogla bi da deluje kao još jedna u nizu vesti iz sveta korporativne bezbednosti. Privatne kompanije se hakuju svakodnevno. Međutim, ovde nije reč o bilo kojoj kompaniji. Reč je o strukturi koja je duboko ukorenjena u samom vrhu američke političke i bezbednosne arhitekture, o tehnološkom sistemu koji je, po svemu sudeći, postao jedan od stubova novog geopolitičkog projekta Sjedinjenih Država.

Osnivač „Palantira” Piter Til slovi za jednog od ključnih ljudi u tehnološkom krilu američkog konzervativnog establišmenta, a uticaj kompanije u aktuelnoj administraciji daleko prevazilazi klasičnu saradnju privatnog sektora i države. Desetine funkcionera, savetnika i visokih zvaničnika povezani su sa kompanijom ili su iz nje direktno potekli. Rast „Palantira” od početka prošle godine više nije samo ekonomska činjenica, već politički indikator.

Naziv kompanije nije slučajan. U Tolkinovoj mitologiji palantiri su magični kamenovi koji omogućavaju uvid u prošlost i sadašnjost, pružajući svom vlasniku ogromnu moć. Savremeni „palantir” obrađuje kvadrilione podataka – sa nadzornih kamera, društvenih mreža, finansijskih institucija, poreskih službi, zdravstvenih sistema, transportnih platformi. U deliću sekunde otkriva veze koje bi klasičnim istražiteljima zahtevale godine rada. Ne samo da analizira, već i predviđa. Upravo tu leži njegova suštinska snaga: u spajanju nadzora, analitike i algoritamskog prognoziranja u jedinstven instrument moći.

Takva tehnologija nije više samo alat. Ona postaje oružje – informatičko oružje globalnog dometa. Ambicija nije skrivena. Ako su Sjedinjene Države i njihovi saveznici već duboko integrisani u ovaj sistem, sledeći korak je širenje uticaja na globalnom nivou. Bez tehnološke superiornosti, nova strategija dominacije nije zamisliva.

Javno izrečene poruke vodećih ljudi kompanije svedoče o tome da se više ne pravi jasna granica između korporativne tehnologije i državne sile. Stav da se vrednosti brane i uz osećaj superiornosti, pa i kroz „moralno nasilje”, otkriva novu fazu samopouzdanja tehnokratske elite. Još otvorenija je ideja da neprijatelje treba uplašiti, a po potrebi i eliminisati. Takva retorika do pre nekoliko decenija bila bi rezervisana za vojne strategije, ne za korporativne manifeste.

Neprijatelji su takođe jasno označeni, pre svega Rusija i Kina. U tom kontekstu sve češće se govori o potrebi novog „Menhetn projekta” – ovoga puta u domenu veštačke inteligencije i vojne tehnologije. Sredinom prošle godine više visokih IT rukovodilaca položilo je vojnu zakletvu i pridružilo se američkoj vojsci kao potpukovnici. Simbolika je jasna, tehnološki sektor više nije spoljni saradnik države, već njen integralni deo.

Dani kada je digitalni svet mogao da se predstavlja kao politički neutralan očigledno su prošli. Novi trend podrazumeva da tehnologija ne služi samo udobnosti potrošača, već oblikovanju svetskog poretka. Rad za bezbednosne strukture i vojsku više nije izuzetak, već poželjna norma. Čak su i nazivi radnih pozicija u kompaniji inspirisani vojnim kodovima NATO-a, interna komunikacija prati vojne standarde, a novi slogan glasi - „Softver koji dominira”.

U tom okviru bezuslovna tehnološka superiornost postaje i cilj i sredstvo. Američka administracija je već na početku novog mandata izdvojila ogromna sredstva za razvoj IT sektora u funkciji nacionalne bezbednosti. Rad na stvaranju borbene superobaveštajne infrastrukture odvija se ubrzano, dok je Ukrajina postala praktičan poligon za testiranje algoritama u realnim borbenim uslovima.

Tehnologije koje se primenjuju omogućavaju automatsko otkrivanje, klasifikaciju i presretanje dronova, analizu kretanja, izbor ciljeva i podršku preciznim udarima. Kada algoritmi upravljaju procesom identifikacije i odlučivanja, prostor za političku odgovornost se sužava, a prostor za tehnološku autonomiju širi.

Najkontroverzniji deo Dotkomove tvrdnje odnosi se na navodne planove da se u roku od godinu dana obezbedi poraz Rusije, uz istovremeno uspavljivanje budnosti kroz diplomatske procese. Istinitost vremenskih okvira i metoda može biti predmet rasprave, ali sama logika tehnološke nadmoći kao instrumenta geopolitičkog rešenja nije sporna. Svako ko odbija da prihvati novi model svetskog poretka rizikuje da bude označen kao prepreka koju treba ukloniti.

Ideološka podloga ovakvog pristupa artikulisana je u manifestu „Tehnološka republika”, koji se pojavio ubrzo nakon predsedničkih izbora u SAD. U njemu se tvrdi da se istinska veličina ne stvara glasanjem, da je potrebna nova mitologija i nova odlučnost, da društvo mora ponovo da poštuje vođstvo. Demokratija se tu predstavlja kao kočnica, a efikasnost kao vrhovna vrednost.

Ovakva vizija često se opisuje kao „tehnofašizam” ili kao deo ideologije poznate pod imenom „Mračno prosvetiteljstvo”. Njena suština je u uverenju da tehnološka elita, dokazana finansijskim uspehom, ima pravo i obavezu da upravlja društvom. Istorijski obrasci kolonijalne nadmoći ovde dobijaju digitalni oblik - onaj ko poseduje tehnologiju i kapital smatra se pozvanim da određuje univerzalne vrednosti.

U 21. veku, međutim, novi svet nije namenjen svima. On pripada „efikasnima” i „odabranima”. Čak se i ideja multiplanetarnog života, koja se sve češće pominje u tehnološkim krugovima, ne može odvojiti od pretpostavke da je uništenje planete realna mogućnost. Kada se kao scenario razmatra kraj sveta, onda se i pitanje kontrole nad nuklearnim i biološkim tehnologijama postavlja u novom svetlu.

U tom kontekstu svaka tvrdnja o sprezi između IT giganata i vojne primene najosetljivijih tehnologija mora se shvatiti ozbiljno. Ako se međunarodno pravo i moral relativizuju, ako se odlučivanje prepusti algoritmima i zatvorenim krugovima tehnokrata, onda se granica između odbrane i agresije, između bezbednosti i dominacije, lako briše.

Pitanje koje ostaje otvoreno nije samo da li je „Palantir” hakovan, već kakav svet nastaje u senci njegovih servera. Svet u kojem je tehnologija vrhovni autoritet, efikasnost novi bog, a demokratija smetnja – ili svet u kojem će političke zajednice ipak uspeti da povrate kontrolu nad instrumentima koje su same stvorile.