Produženi um i ruka škole

Prvi dom učenika u našoj zemlji osnovao je Sveti Sava na Hilandaru 1199. godine, gde je u školi internatskog tipa školovao 200 mladih kaluđera koji su kasnije postali temelj obrazovnog sistema srednjovekovne Srbije. Manastirske škole internatskog tipa osnivane su širom Srbije – u Studenici, Žiči, Peći, Mileševi, Ravanici, Visokim Dečanima, Ljubostinji, Resavi, Hopovu i Đakovici. Manje je poznat podatak da je na dvoru u Brnjaku srpska kraljica Jelena Anžujska krajem 13. veka otvorila internatski uređenu školu za devojke, koje je hranila, prosvećivala i obrazovala. I kneginja Milica Hrebeljanović je u manastiru Ljubostinja osnovala školu internatskog tipa u kojoj su se monahinje i ženska ratna siročad obrazovale i podučavale ženskim zanatima, a posebno se negovao zlatnovez za ukrašavanje svečane odeće.

Ovo su samo neki od zanimljivih detalja koje u svojoj knjizi „Od Sentandreje do Carigrada – Domovi učenika kroz istoriju” otkriva dr Marija Vukelić, psiholog i stručni saradnik u Srednjoškolskom domu u Novom Sadu. U knjizi koja je nedavno ovenčana Svetosavskom nagradom Ministarstva prosvete za 2025. godinu u kategoriji „autor stručnog i naučnog dela u oblasti obrazovanja i vaspitanja”, prikazuje se razvoj učeničkih domova u našoj zemlji u sastavu Osmanskog carstva, Habzburške monarhije, Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, SHS i Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata, u FNRJ i SFRJ, pa sve do Republike Srbije. Uz to, podseća se da su srpski domovi za učenike osnivani i izvan granica naše zemlje. Naime, prva Srpska preparandija – učiteljska škola otvorena je u Sentandreji, a pred kraj Osmanskog carstva krajem 19. veka u Carigradu je osnovana Srpska gimnazija sa internatom.

U razgovoru za naš list dr Marija Vukelić otkriva da domovi učenika postoje koliko i škole. Kako je objasnila, u prošlosti su se učenici neke škole delili na interne – one koji su živeli u domu učenika i eksterne, koji su stanovali u mestu gde je škola ili su dolazili u školu kao đaci putnici.

„Razlozi osnivanja domova danas su isti kao i u prošlosti, a to je objektivna potreba za omogućavanjem obrazovanja. Važno je imati u vidu da dostupnost obrazovanju, nažalost, nikada nije bila moguća svima. Nekada su se razlike među decom javljale zbog fizičke udaljenosti škole od mesta stanovanja, nekada su nastajale iz finansijskih razloga, a nekada su zavisile od tradicije i običaja, kao što je uverenje da je školovanje privilegija isključivo dečaka... Osnovni razlog osnivanja domova učenika nije bio samo dostupnost višeg obrazovanja, već i širi vaspitni segment. Naime, domovi predstavljaju ’produženi um i ruku škole’, odnosno mogućnost produženog, sistematskog i intenzivnog delovanja na mlade u pravcu ispunjenja nekog cilja. Za domove učenika, u prošlosti su korišćeni nazivi tipa – konvikt, internat, pansionat, alumnat, seminar, blagodjejanije, opštežiće, obitavalište, pjestovalište, kvartir, sabiralište, siropitalnica, semenište, kloster, vaspitni zavod, vaspitavalište, đački dom i dom za omladinu, a naziv dom učenika službeno se koristi od 1956. godine”, priča naša sagovornica.

Iako postoji uverenje da su domovi učenika rezervisani za decu iz viših društvenih slojeva, istorija pokazuje da bez domova obrazovanje velikog broja dece nije bilo moguće, o čemu ilustrativno govori činjenica da su štićenici domova bili Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Jovan Jovanović Zmaj, Nikola Tesla, Josif Pančić, ali i nedavno preminuli režiser Zdravko Šotra.

Mada se školovanje kroz istoriju dugo smatralo privilegijom, a boravak u učeničkom domu jedini način da deca iz ruralnih i udaljenih krajeva pohađaju srednju školu – u novije vreme psiholozi dosta proučavaju efekat separacije učenika od roditelja. Ova odvojenost je u prošlosti bila daleko duža jer su učenici boravili u internatima tokom cele školske godine i odlazili kući tek po završetku školske godine. U našoj zemlji, zbog nerazvijene mreže škola ili nedostatka prevoza, jedan deo osnovnih škola u malim mestima imao je sobe u kojima su učenici ostajali tokom nedelje.

„Pored obrazovnih prednosti, smatra se da je odlazak u domove, posebno u slučajevima kada je odvajanje od porodice već u uzrastu od sedam do 13 godina – vrsta ’društveno dopuštenog zlostavljanjaֺ’ deteta. Stručnjaci objašnjavaju da su škole sa domovima u prošlosti zadovoljavale telesne, fizičke i obrazovne, ali ne i emocionalne potrebe dece. Za neku decu, to je bilo traumatično iskustvo odvajanja od roditelja, bez topline prirodnog porodičnog okruženja”, navela je naša sagovornica.

U stručnoj literaturi, prema njenim rečima, ovaj sindrom opisan je kroz razvoj emotivne hladnoće, depresivnosti, teškoća u formiranju bliskih veza, preambicioznosti, nemogućnosti opuštanja... Engleski psihijatar Džoj Šaverien, kako kaže, skovala je termin „sindrom internata” kojim se opisuju problemi koji su nastali kod osoba koje su tokom školovanja boravile u internatima.

„Za neku decu boravak u domu utiče da se zatvaraju u sebe, prikrivaju identitet i imaju probleme u adaptaciji. Teoretičari psihološke teorije afektivnog vezivanja, koji su objasnili značaj ranih sigurnih afektivnih veza za zdrav psihofizički razvoj dece, objašnjavaju da svaka promena, pa i izmeštanje deteta iz svoje primarne porodice, predstavlja potencijalni rizik i za negativne promene. Psihološka istraživanja takođe su potvrdila negativni uticaj nekih aspekata institucionalizovanog smeštaja na psihofizički razvoj dece kako su bili organizovani u prošlosti”, ukazala je Vukelićeva.

Ipak, kako napominje, današnji uslovi u domovima značajno su drugačiji – učenici srednjih škola u njih dolaze u njih sa 14 godina, a o njima brinu vaspitači i stručni saradnici.

„Većina učenika ima mogućnost da redovno vikendima odlazi kući i više puta dnevno putem telefona i video-poziva razgovara sa svojom porodicom. Danas se učenici u domu druže i zabavljaju sa svojim vršnjacima u domu i izvan njega, istražuju svoje talente, učestvuju u brojnim slobodnim aktivnostima, razvijaju toleranciju, nezavisnost i odgovornost. Domovi učenika više nisu ustanove koje se koriste za izolovanje od negativnih uticaja spoljašnje sredine – naprotiv, omogućavaju i podstiču pozitivne uticaje kontakata sa lokalnom sredinom”, zaključila je Marija Vukelić.