Srpsko nacionalno pitanje je kulturno pitanje

Ideje i nasleđe Dositeja Obradovića, utemeljivača naše moderne prosvete, preteče Vukove jezičke reforme, utemeljivača ideje o nacionalnom kao pitanja kulture, intelektualca enciklopedijskog znanja koji je Srbima približio moderno shvatanje politike čiji je cilj opšte dobro, srpskom društvu potrebniji su sada nego ikada ranije, a knjigom „Dositej Obradović – poučenija za novo doba”, (u izdanju „Vulkana”) autor Goran Perčević iznova ga aktuelizuje. U razgovoru za naš list Goran Perčević, pored ostalog i suosnivač i predsednik Saveta Zadužbine „Dositej Obradović”, obrazlaže zbog čega su Dositejeve prosvetiteljske ideje, vera u zdrav razum i nauku, danas važniji nego ikada.

– Kada kažemo „Dositej”, mi mislimo na značaj prosvete, nauke i kulture. On je postao simbol knjige, škole i znanja. Veoma je važno da se nastavi ta dositejevska linija u našoj kulturi koja je omogućila da nadoknadimo zaostatke iz vremena turske okupacije i da za samo sto godina od Prvog srpskog ustanka, pa do početka 20. veka, napredujemo toliko da kroz Teslu i Pupina učestvujemo u vrhovima Druge industrijske revolucije. Dositej je bio vizionar – osetio je i predvideo kako će civilizacijski napredak sve više zavisiti od nauke i snage znanja, a sve manje od osvajanja teritorija, porobljavanja drugih naroda i ratova. Zato on smatra da ključnu ulogu imaju znanje i sloboda. Zasnovao je liniju slobodoumlja u našoj političkoj istoriji.

Dositejeva ogromna zasluga jeste u tome što je srpsko nacionalno pitanje postavio kao kulturno pitanje. Njegov poklič „Vostani, Serbije, mati naša mila!” nije bio samo poziv za nacionalno oslobođenje nego i apel za duhovno uzdizanje srpskog naroda. Živimo u dobu digitalizacije, u kojem je suštinsko pitanje kako iz okeana informacija koje nas okružuju prepoznati i izabrati ono što je bitno. Donedavno imati moć značilo je imati pristup informacijama. Danas to podrazumeva znati na šta ne treba obraćati pažnju. Kako iz obilja podataka izabrati ono što je bitno i odvojiti istinu od lažne informacije? Valja se setiti Dositejeve pouke iz basne „Medved i Ciganin”: „Bolje što ne znati nego naopako i zlo znati.” Razum, obrazovanje, vaspitanje, samousavršavanje – oslanjanje na njih jedini je način da izbegnemo lažni izbor između dezinformisanosti i neinformisanosti, poručio bi nam Dositej – objašnjava Perčević.

„Shvatanjem da je nacija zajednica koja se zasniva na zajedničkom jeziku i rodu, a ne na veri, pružio je ruku svim Južnim Slovenima i otvorio perspektivu beskonfliktne, bolje budućnosti za ovaj deo Evrope”, piše Perčević u knjizi o Dositeju, a komentarišući Dositejevo evropejstvo, ali i savremeni trenutak u kojem se nalazimo, kaže:

– Dositejev pogled bio je usmeren prema Evropi. On kliče: „Vostani Serbije… pokaži Evropi svoje krasno lice!” S razlogom ga naslovljavamo našim najvećim evropejcem. Koreni dositejevske slike o Evropi su helensko-filozofsko nasleđe i hrišćanstvo, a tačke oslonca prosvetiteljski principi: razum, nauka, humanizam i napredak. Možemo pretpostaviti da bi se veliki moralni propovednik zapitao šta je Evropa sačuvala od svojih izvornih vrednosti? Kao prosvetitelj rukovođen razumom, Dositej bi se, između ostalog, zapitao zašto se ona svodi na samo jedan njen geografski deo – prostor Evropske unije. Evropski identitet je u krizi. Njegovi temelji su dovedeni u pitanje, a nove vrednosti koje se nameću sporne su i neodređene. Dogodio se fenomen posthrišćanske Evrope. Ateisti su postali većina. Otvorila su se nova pitanja koja se tiču temeljnih moralnih vrednosti zasnovanih na hrišćanstvu. Nacionalna država, kao jedan od stubova identiteta, dovedena je u pitanje. U multipolarnom svetu, koji je na delu, Evropa se nalazi između odluke da ostane samo deo zapadnog pola, kao manji partner SAD, ili da postane samostalni i specifični pol. No, bez obzira na krizu evropskih vrednosti, Dositej nas najverovatnije ne bi savetovao da se odreknemo Evrope. Ali njegov prosvetiteljski um sigurno bi nas posavetovao da prema njoj zadržimo kritički, a ne apologetski stav – zapaža Perčević i napominje:

– On bi današnju „Staru damu” kritikovao u onim slučajevima u kojima ona odstupa od sebe same i od mere svojih najboljih temeljnih vrednosti. Dositej, čim je stupio u konkretnu političku borbu za nezavisnost Srbije, jasno je povukao liniju razlikovanja između privrženosti kulturnim i drugim civilizacijskim vrednostima Evrope s jedne, i često zakulisnih političkih interesa evropskih dvorova i vlada s druge strane. Zato piše: „Ostat će na svetu na mrzost i na poruganije jedan narod, koji majstorski piše i govori, a nepravedno i bezčelovječno postupa i tvori, koji svoju reč ne drži, i veru datu lomi i gazi.” Verujem da bi nam poručio: „Usvojite sve najbolje od Evrope – institucije, kulturu, nauku. Od njenih vlastodržaca očekujte samo ono što će oni smatrati da je njihov interes.” Važno je istaći da dositejevsko prosvetiteljstvo zna da napredak nije isto što i promena, a da sve što je novo ne mora biti i bolje. Istinski napredak meri se idealom humanizma. Oni koji bi da menjaju sve, uključujući i ljudsku prirodu, završavaju u nihilizmu. U tom smislu, ne mogu se novi pokreti, poput „vouk” i „džender” ideologije sakriti iza prosvetiteljstva i zaslužiti njegovo pokroviteljstvo.

Dositeja se valja sećati uz jasnu samokritiku da smo ga kao narod izneverili, pre svega deleći se međusobno. Tim povodom naš sagovornik ističe:

– Kao i Sveti Sava, on je pomiritelj i ujedinitelj. Sveti Sava je mirio vladare Srbije, svoju braću, a Dositej Karađorđa i vođe ustanka u vreme kada je vaskrsavala srpska država. „Nesloga hrišćana uzdigla je Turke, njihova sloga poniziće ih”, piše Dositej u svojoj basni „Lav i bikovi i lisica”. Mudri prosvetitelj bi nam na tragu ove pouke poručio danas da su sloboda mišljenja i uvažavanje različitosti potrebni i poželjni, ali i savetovao da, kada je reč o bitnim nacionalnim interesima, treba težiti jedinstvu. Prosvetitelj je naslućivao opasnosti koju nose religijski konflikti. U „Pismu Haralampiju” on se pita: „Kad će prestati mrženje i vražba na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu... Nit’ misleći, niti pitajući koje je vere i zakona?” Razmišljanja o verskim slobodama, nažalost, ni danas nisu samo odeljak u proučavanju istorije i političke filozofije. Dve stotine godina posle Dositeja na prostoru bivše Jugoslavije preživeli smo građanski rat, koji je bio označen bojama religijskih podela. Verski ratovi i danas besne širom planete. Dositejevo zalaganje za toleranciju prevazilazi problematiku verskih sloboda – on je propovednik kulture dijaloga u svim oblastima. Neprosvećenost, iza koje stoje strah i neznanje, velika je prepreka u ostvarivanju kulture dijaloga, uči nas Dositej. Ne odustajući, zagovara kulturu nadmetanja, a ne nametanja, kulturu dijaloga, a ne kult ličnosti.

U svojim spisima opisuje i danas prisutnu pojavu da najbučniji branioci vere u stvari veru svode na ritual, a ponekad čak i netrpeljivost, suprotno od duboke istinske religioznosti. U „Sovjetima zdravog razuma” piše: „Sad se među prosveštenim ljudma ne pita ko je vostočne, ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodjeteljan, pošten i vredan čovek.”