Povratak ravnoteže snaga

Bogdan Stojanović*

Nemački kancelar Fridrih Merc, otvarajući Minhensku bezbednosnu konferenciju, priznao je da poredak zasnovan na pravilima više ne postoji. Ne da je manjkav, da treba promenu, već da je mrtav i da je potrebno stvoriti novi. Ova izjava reflektuje šire razočaranje u Evropi u pogledu pouzdanosti američkog saveznika, koji je ponašanjem i retorikom jasno stavio do znanja da neće rizikovati rušenje Njujorka zbog Pariza, a još manje zbog Kijeva. Donald Tramp je na početku svog drugog mandata rekao kako Evropa mora prekinuti bezbednosno parazitiranje i preuzeti finansijski teret sopstvene odbrane. Ako je tranzicija sa unipolarnog ka multipolarnom međunarodnom sistemu, otpočela čuvenom kritikom Vladimira Putina na istom mestu 19 godina ranije, govor Merca je svojevrstan vid priznanja da je ona završena.

Međunarodni sistem je po svojoj prirodi anarhičan i kao takav ima tendenciju uvećanja haotičnosti. Rat u Ukrajini traje pune četiri godine i predstavlja svojevrsnu transformaciju sistema sa globalnim hegemonom (ili hegemonom u pokušaju) u sistem ravnoteže snaga, gde postoji nekoliko rivalskih (ali ne nužno neprijateljskih) polova moći. U tom kontekstu je potrebno tražiti i rešenje za okončanje najkrvavijeg rata na tlu Evrope u poslednjih 80 godina. Izjave ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova vrlo konkretno naglašavaju da teritorijalna pitanja nisu suština problema ovog sukoba, već potreba da se redefiniše bezbednosna arhitektura Evrope i zaustavi hladnoratovsko širenje NATO-a na istok. Za Rusiju, ovo je egzistencijalni rat koji ona ne sme da izgubi jer su ulozi mnogo veći od teritorijalnih promena. U Moskvi ovaj sukob vide kao želju kolektivnog Zapada da udahne život umirućem poretku, po cenu ruskog uništenja. Zato se teritorijalni sporovi u tom smislu tretiraju kao sekundarno pitanje u odnosu na stratešku potrebu za udaljavanjem NATO-a što dalje od ruskih granica. Varijabla Tramp dodatno je ubrzala tranziciju ka multipolarnom poretku. Američki predsednik kao zagovornik agresivnog izolacionizma, svaljujući krivicu za rat na Bajdenovu administraciju, pokušava da završi rat u Ukrajini, preuzme zasluge za mir gradeći lični imidž i usmeri snagu na Kinu kao globalnog izazivača. Međutim, Trampov optimizam baziran je na potpuno pogrešnoj premisi da će zadovoljiti Rusiju pukim zamrzavanjem konflikta ili eventualnim priznanjem osvojenih teritorija u Ukrajini. Za mir će biti potrebno mnogo više.

Rat je posledica dugotrajnog ignorisanja ruskih bezbednosnih zahteva, pa je bilo koja američka garancija Ukrajini koja liči na Član 5 Vašingtonskog ugovora o kolektivnoj odbrani NATO članica, za Moskvu u potpunosti neprihvatljiva. Posmatrajući čisto vojni aspekt, održivost ukrajinske odbrane na duži rok se ozbiljno dovodi u pitanje zbog evidentne iscrpljenosti vojnika, limitiranih kapaciteta za nove talase mobilizacije, trpljenja konstantnih udara na energetsku infrastrukturu i što je najvažnije, upitnosti kontinuiteta ogromne finansijske pomoći sa zapada. Nastavak iscrpljivanja Ukrajine može dovesti do naglog sloma i kolapsa fronta, što bi otežalo diplomatsko rešenje sukoba i otvorilo put Rusiji za nove zahteve. Čini se da Amerikanci gube strpljenje i da Tramp po principu „uzmi ili ostavi” nudi Zelenskom izlaz iz bezizlazne situacije dok još ima kakve-takve pregovaračke pozicije. Međutim, dobra je šansa da „zeleno svetlo” Kijeva za delimičnu kapitulaciju i faktičko priznavanje Rusiji četiri teritorije koje su u međuvremenu inkorporirane u njen sastav, ne bi zadovoljilo rusku stranu. Moskva ne deluje preterano zainteresovano za rešenje, koje ne uključuje šire definisanje novog poretka ravnoteže snaga, gde bi Rusija imala važnu ulogu, nalik na onu posle Napoleonovih ratova.

Novi poredak neće trpeti posrnule gigante, pa će Evropa teško pronaći mesto koje je nekada imala. Suočena sa teretom finansiranja rata u Ukrajini bez većih izgleda za „hepiend”, a koji bi dodatno mogao dobiti na težini američkim ukidanjem pomoći, Evropa želi ojačati sopstvene vojne efektive. Stoga ne čude ambiciozne izjave o formiranju evropske vojske, u čije ostvarenje ne veruje ama baš niko u Briselu, ali makar služe da pošalju poruku. Ako je početak rata ojačao koheziju unutar NATO-a, koji je postao jači za Finsku i Švedsku, njegovo okončanje će ga paradoksalno oslabiti. Uz sve to, američki afiniteti za preuzimanje Grenlanda u starom imperijalnom maniru, mogu biti završni udarac postojanju Severnoatlantskog saveza. Tramp sasvim sigurno nije odustao od ideje preuzimanja Grenlanda, već su ga obaveze prema Izraelu i pokušaji posredovanja u rusko-ukrajinskom sukobu, malo omeli u daljoj realizaciji. Na drugoj strani, ekonomske sankcije protiv Rusije, opteretile su evropsku industriju visokim cenama energenata, automatski smanjujući njen kapacitet da samostalno vodi tako ozbiljan posrednički rat. Uzimajući u obzir dijagnozu stanja i trenutno aktivnih procesa, potrebno je baciti pogled u budućnost daljeg razvoja situacije.

Ukoliko bi uspeo da formalizuje sporazum o završetku rata između Rusije i Ukrajine, Tramp bi ostvario dobitak na tri polja. Prvo, učvrstio bi u poslednje vreme poljuljanu reputaciju globalnog mirotvorca. Drugo, Rusija bi bila zadržana približno na sadašnjim linijama fronta, čime bi Odesa, Kijev i Harkov trajno ostali izvan dometa ruske teritorijalne ekspanzije. Treće, okončao bi finansijsku besmisao ulaganja u sukob koji se ne može vojno dobiti jer Rusija raspolaže nuklearnim oružjem kao „poslednjim odgovorom”, a koje bi na rubu poraza upotrebila. Tramp bi potom svu raspoloživu energiju preusmerio ka strateškom obuzdavanju Kine i disciplinovanju neposlušnih lidera na zapadnoj hemisferi. Diplomatski završetak rata sa formalnim sporazumom, morao bi uključiti teritorijalne promene u korist Rusije, kao i garancije neutralnosti ostatka Ukrajine bez bezbednosnih garancija sličnih Članu 5. Vašingtonskog ugovora. Sporazum bi takođe otvorio vrata povratka Rusije na zapadno tržište, priznanje njenih teritorijalnih proširenja i bezbednosnih interesa koji su ignorisani pre 2022. godine. SAD bi verovatno podržale ovakvo rešenje, možda i Rusija uz fina podešavanja, dok bi ukrajinski paraf isključivo zavisio od želje i mogućnosti Evrope za dalje naoružavanje Kijeva u održavanju „sporog propadanja”. Međutim, za Evropu je veliki problem da odustane od nečega što je sistematski gradila prethodne četiri godine, žrtvujući čak i sopstveni ekonomski prosperitet. Možda je uvučena u igru od strane Bajdenove administracije toliko duboko da je kasno za dostojanstven izlazak. Političke elite u evropskim zemljama su vrlo dobro svesne da bi posle toga mogle otići u političku penziju. U jednom trenu bi se raspao godinama građen narativ o nužnoj borbi protiv ruskog imperijalizma koji preti Evropi. Kako bi objasnili građanima da je priča o veličanstvenoj ukrajinskoj pobedi na frontu uz finansijsku pomoć Evrope, samo bajka za odrasle? Politička mapa Evrope izgledala bi potpuno drugačije, dok bi Makron, Merc, Starmer, Meloni i ostali, izvesno morali da traže novi posao. Na kraju, sigurna posledica završetka rata bio bi nestanak Ukrajine kao funkcionalne države. Strateški poraz uz gubitak najmanje petine teritorije i demografsku katastrofu, pretvoriće je u „evropski Irak”. Zamrznuti sukob, koji neće nestati već će tinjati u narednim decenijama, biće breme za svaku buduću vlast, dok će infrastruktura zahtevati barem deceniju intenzivne obnove da bi se približila predratnom stanju. Na kraju, važno je razumeti da ukrajinski rat nije lokalni konflikt, već ogledalo transformacije svetskog poretka. Zapad tamo brani sistem nastao raspadom Sovjetskog Saveza, a da ironija bude veća, Evropa ga brani žustrije nego Vašington pod Trampovim vođstvom.

*Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu