Samoubilačka i narcisoidna empatija

Nama plavušama u geopolitici oguglalim na diskriminaciju i seksizam, nastup Aleksandrije Okasio Kortez (AOK), kongresmenke iz Njujorka, članice Demokratskih socijalista Amerike, na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (MBK) najznačajniji je događaj na tom skupu. AOK je ponosni promoter stereotipa o ratnicima za socijalnu i identitetsku pravdu i agilnim braniteljima manjinskih diskriminisanih grupa (vouk). Iako je portorikanskog porekla, uspela je da postane kongresmenka u zloj Americi. Udata je za belca, iako smatra da je Amerika rasistička. Ne libi se da ideje o redistribuciji viška vrednosti u surovoj Americi iznosi u skupoj garderobi sa statusom selebritija i odličnog korisnika društvenih mreža, iako je pobornik rascepkavanja velikih IT kompanija. Nije se libila da nosi haljinu na kojoj piše „oporezovati bogate”, iako ulaznice za „Met gala” koštaju pravo bogatstvo. Nosi i one naočare sa sve većim i debljim okvirima, no u Minhenu joj nisu pomogle da sakrije neznanje o geografskom položaju Venecuele, koju je samouvereno kritikujući nekog smestila ispod Ekvatora, kao i o tome da su iz Španije stigle mnoge prakse američkih rančera i kauboja. 
Mnogi se nadaju da je nastup AOK na MBK početak kraja opasnog društvenog trenda u SAD, koji se prelio i u Evropu, pa i Srbiju. Neke od njegovih karakteristika su poborništvo ideja postmodernizma i kulturnog relativizma, koje evolutivni psiholog Gad Sad naziva parazitskim. On smatra da oni koji su tim idejama zaraženi iskazuju „samoubilačku empatiju”, od koje na kraju stradaju i pojedinci i društvo. Gad Sad je Jevrejin iz Libana koji se s porodicom zbog građanskog rata preselio u Kanadu, pošto su bili izloženi brutalnosti antisemitizma. S fakulteta u Montrealu je otišao zato što je alarmirao nebezbednost uzrokovanu radikalnošću propalestinskih studenata. Pre toga se suprotstavljao diktaturi transrodne ideologije, kao i njegov kolega Kanađanin Džordan Piterson. Vrlo uticajni američki podkaster Džo Rogan u početku je izražavao poštovanje prema sposobnosti političkog manevrisanja i korišćenja socijalnih mreža AOK, ali se vremenom od nje ideološki sve više udaljavao. Liberalni komičar Bil Maher, reagujući na istraživanja statističara Nejta Silvera, koji je AOK smestio među izglednije kandidate za izbornu trku 2028. godine, smatra da Kortezova živi u radikalnolevičarskoj kuli od slonovače, te da bi bila dobar kandidat tek kad bi prošla „deprogramiranje”. 
Gad Sad u bezbroj intervjua strpljivo objašnjava šta je hteo da kaže u vezi s patogenošću parazitskih ideja kulturnog relativizma i postmodernizma i samoubilačkoj empatiji, o kojoj mu uskoro izlazi i knjiga. Sasvim ukratko, spomenute ideje utiču na mentalni imuni sistem pojedinaca izazivajući eroziju spoznaje objektivne istine i razuma. Time pojedince čije su umove zaposele teraju na samoubilačku empatiju – preteranu u opsegu ili intenzitetu, usmerenu ka pojedincu ili grupi koji je ne zaslužuju, nemotivisanu porivima samoodržanja. Empatija koja prioritizuje potrebe drugih do evolutivnog i društvenog apsurda, dovodi do samoprezira i samodestrukcije ličnosti i društva, njihovog samoubistva. Iako smatra da su uzroci samoubilačke empatije i altruistični motivi, Sad primećuje da oni koji svoje vrline reklamiraju kao političko oružje ili društveni status (virtue signaling), smatraju da više empatije podrazumeva više moralnosti u odnosu na druge. Piterson to licemerstvo naziva „narcisoidnom empatijom”. 
Kulturni relativizam briše granice i koncept naprednijih i zaostalijih zajednica, bez obzira na to što se u nekima, na primer, nad 95 odsto devojčica i žena sprovodi sakaćenje genitalija, a u drugima ne. U nekim kulturama devojčicama je „dopušteno” da se venčavaju dok još ni deset godina nisu navršile. U drugima nije. Postmodernizam sugeriše da nema objektivne istine, da je sve podjednako moguće dovesti u pitanje, pa i to da li su društva u kojima se klitorisi seku ista kao i ona u kojima je to neprihvatljivo. Inače, Mišel Fuko, francuski gej filozof i jedan od glavnih postmodernista, bio je oduševljen imamom Homeinijem i pored njegovih homofobnih stavova. Usled pogrešnog skretanja kod Albukerkija pojedinci i društvo se dovedu u situaciju da je prihvatljivije pokazivati empatiju za silovatelja ili ubicu ako je iz kategorije opresiranih manjina poput crnaca, nego za žrtvu, na primer mladu belkinju, dakle „privilegovanu opresorku”, jer su počinitelji već dovoljno kažnjeni time što su iz ugnjetavanih kategorija. 
I dok se svet s razlogom zgražava nad razmerama i delima Epstajnove mreže, ispod radara promiče da britanski parlament decenijama ne uspeva da usvoji zakon kojim bi se osudio trend grupnog silovanja maloletnika jer bi se time iskazala „islamofobija”. Činjenica je, naime, da su glavni akteri tog trenda mahom useljenici iz Pakistana, koje britanski mediji eufemistično nazivaju „osobama azijskog porekla”. Da li je to uvreda za sva azijska društva i pojedinaca kojima je neprihvatljivo seksualno zlostavljanje maloletnika? Oni čije su umove zaposeli paraziti o kojima Sad govori, optužili su britansku vladu, koja je smogla snage da osnuje „radnu grupu” koja treba da ispita ulogu etničke pozadine počinioca, da „širi moralnu paniku demonizujući muslimane”. 
U Jugoslaviju su pomenute ideje sa Zapada stizale lakše zahvaljujući „otvorenosti” tih režima u odnosu na druge istočnoevropske. Za vreme najžešće izolacije, tokom sankcija devedesetih, promovisale su ih zapadne nevladine i vladine organizacije, dajući zamajac i resurse lokalnim akterima da, uporedo s neupitno korisnim humanitarnim radom i zagovaranjem poštovanja ljudskih prava ili zbrinjavanjem akademskih radnika, nastave i sa „širenjem zaraze” spomenutih ideja. Neko je jednom upotrebio frazu „misionarska inteligencija”. S porivima „narcisoidne empatije”, dodajemo. Devedesete su bile godine buma liberalnog intervencionizma koji je i spasavao živote širom sveta. S pravom se u SAD, usled Trampove odluke da ukine USAID, podseća da je republikanska administracija Džordža Buša Mlađeg slanjem lekova protiv side spasla desetine hiljada života u Africi. 
No, od narcisoidne empatije prema muslimanskim žrtvama ratova na Balkanu, do egzorcizma srpskog „nesuočavanja s prošlošću”, došlo se do toga da deo studenata i akademske zajednice, pogotovu onaj koji je dugo bio pomagan i projektnim finansiranjem sa Zapada, drži skoro svakodnevne šesnaestominutne „minute ćutanja”, samo za jednu grupu žrtava. Signaliziraju u stvari narcisoidnu empatiju, a ne iskreno saosećanje sa žrtvama, poručujući da su toliko puta moralniji od drugih, po cenu diskriminatorskog odnosa prema svim drugim grupama žrtava. Pod dirigentskom palicom najzaraženijih, poput Dinka Gruhonjića, stvorena je atmosfera da svako mora da se odredi o prirodi zločina u Srebrenici i non-stop iskazuje empatiju prema žrtvama. Spominjanje Jasenovaca je neprihvatljivo ako to rade etnički Srbi iz Srbije, empatiju prema jasenovačkim žrtvama dopušteno je iskazivati jednom godišnje, i to uvek u kontekstu „svih žrtava totalitarnih režima”. 
Istovremeno, tolerišu se i podstiču napadi na sveštenstvo SPC. Neko se s pravom ovih dana pitao šta bi bilo, kako bi se o tome izveštavalo, da su tako napadnuti muslimanski ili katolički sveštenici u Srbiji. Gad Sad podseća da su maligne ćelije uvek manjinske u organizmu, ali da i pored toga imaju smrtonosno dejstvo. Suicidalnost, na sreću, nije dominantna ni evolutivna ni dugoročno-društvena karakteristika.

*Politički analitičar