Pranje novca zaustavlja se i na granici

Prljavi novac najčešće se pere ubacivanjem u legalne tokove, ali se i iznošenje velikih suma preko granice može okvalifikovati kao krivično delo pranje novca.

Nedavno je na granici sa Bosnom i Hercegovinom uhapšen državljanin BiH koji je pokušao da iznese iz Srbije pet miliona dinara. Uz pranje novca, na teret mu se stavlja i falsifikovanje isprave. Ovakvi slučajevi otvaraju pitanja o tome šta zakon dozvoljava kada je reč o gotovini koja prelazi granicu i kada prelazak postaje krivično delo.

Prema propisima Uprave carina Republike Srbije, fizička lica mogu da prenesu novac iz zemlje do iznosa od 10.000 evra ili protivvrednosti u drugoj valuti bez posebne prijave prilikom prelaska državne granice. Ukoliko se iznosi veći iznos, on mora biti prijavljen carinskom organu i ostati uz relevantnu dokumentaciju. U suprotnom, takav prenos može predstavljati i prekršaj i osnov za sumnju u pranje novca ili druge prekršaje i krivična dela.

Ove odredbe proizilaze iz Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i pratećih propisa o deviznom poslovanju. Za gotovinu iznad 10.000 evra, carina zahteva prijavu, a takva prijava mora biti popunjena prilikom prelaska granice i overena od strane službenika, što omogućava legalno nošenje većih iznosa u oba pravca, kako na ulazu u zemlju, tako i prilikom izlaska.

U slučaju kada neko ne prijavi gotovinu iznad zakonskog limita, to se smatra prekršajem, a u ozbiljnijim okolnostima, kada postoji sumnja u poreklo sredstava ili falsifikovanje dokumentacije, nadležni organi mogu pokrenuti krivični postupak za pranje novca.

Prema propisima Uprave carina, neprijavljena sredstva u iznosu većem od dozvoljenog mogu biti privremeno oduzeta i predata nadležnim organima.

Krivično delo pranja novca, prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije, definiše se kao radnja kojom neko pokušava da prikrije, ili prikaže kao legalna, nelegalno stečena sredstva. Svaka radnja kojom se imovina stečena krivičnim delom unosi u legalni promet ili koristi na način da se prikrije njeno nelegalno poreklo predstavlja krivično delo.

Propisane su novčane i zatvorske kazne, u zavisnosti od težine dela i iznosa koji je uključen u postupak. Sankcije imaju za cilj da se spreči nezakonito kretanje gotovine i finansijskih sredstava kroz granice, a istovremeno da se zaštite legitimne transakcije.

Građani koji planiraju da prenose veće sume novca preko državnih granica treba da budu upoznati sa ovim limitima i prijavnim procedurama kako bi izbegli moguće zakonske posledice.

„Ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom”, piše u članu 245 Krivičnog zakonika Srbije.

Za teže oblike pranja novca propisane su i teže kazne – do 10 i 12 godina zatvora, uz obaveznu novčanu kaznu i oduzimanje novca i imovine koji su bili predmet izvršenja krivičnog dela.

Za prikupljanje dokaza gotovo uvek je neophodno pratiti tokove novca, jer tragovi transakcija uvek ostaju negde „zapisani”. Međutim, kada neko uspe da prenese veliku količinu novca preko granice, onda su tragovi zametnuti i praktično – „otpisani”. Kada je prljav novac opran kroz bankarske i finansijske transakcije, onda je ipak moguće ući u trag i otkriti gotovo sve tokove takvog novca.

U sudskoj praksi nema mnogo presuda za pranje velikih suma novca i čini se da mreža krivičnog gonjenja hvata samo „male ribe”, a propušta velike. Ponekad je potrebno istražiti i posredne dokaze da bi se došlo do tokova prljavog novca i njegovog plasiranja u legalne tokove.

Prema podacima koji su izneti prošle godine na savetovanju sudija u Vrnjačkoj Banji, profesionalni perači novca uzimaju tri do pet odsto oprane sume, a 3,6 triliona dolara je iznos globalnog BDP-a koji je ostvaren odlaskom prljavog novca u legalne finansijske tokove.

Čak 95 odsto svih krivičnih dela se vrši radi sticanja protivpravne imovinske koristi, a da bi se sakrilo poreklo te koristi – pribegava se raznim načinima pranja novca, koji nisu uvek lako uočljivi i prepoznatljivi, naglasile su sudije. Pritom, kako su istakli, pranje novca i slični oblici organizovanog kriminala postaju neformalni i nelegalni centri finansijske moći, usled čega se povećavaju mogućnosti finansiranja terorizma i drugih kriminalnih aktivnosti. To je ozbiljan izazov koji ugrožava stabilnost finansijskog sistema i narušava poverenje u pravne i ekonomske institucije.

Novac se često ulaže u zajmove i u nekretnine, a takođe i u premije osiguranja. Ponekad su neophodne veoma opsežne finansijske istrage, koje obuhvataju veliki broj saučesnika da bi se dokazale sve operacije u procesu pranja novca. Dokazi su često posredni i svode se na indicije, ali kada se ustanovi takozvani „indicioni” lanac, onda klupko počinje da se odmotava.