O „Slučaju Crnjanski"

Koliko je srpska kulturna scena oduvek bila sklona aferama, horskim osudama izazvanim drugačijim mišljenjem, govori i primer polemika koje su pisci, književni kritičari i izdavači vodili tridesetih godina 20. veka sa Milošem Crnjanskim, a te polemike objedinio je novi trobroj časopisa „Gradac”, pod naslovom „Slučaj Crnjanski”, koji su priredili Gojko Tešić i Iva Tešić. Upečatljiv je utisak posle čitanja ovako sabranih tekstova polemika (mnogi od tekstova bili su objavljivani upravo na stranicama „Politike”) to da je Crnjanski na jednoj strani stajao potpuno sam, dok ga je na drugoj razapinjala čitava javnost. Kao kada bi danas u fudbalu sporni udarac bio vraćen i razmotren kroz „var”, tako i novi, izoštreni, pogled na polemike Crnjanskog ukazuje na to da se nikada nije bunio bez razloga. U krajnjoj liniji, može se zaključiti da je važno i to da je postojao javni prostor za polemiku, da su mišljenja ma kako suprotna i oštra, mogla da budu izrečena.

Priređivači ukazuju najpre na tekst Miloša Crnjanskog „Mi postajemo kolonija strane knjige. Problem naše kulture”, objavljen u „Vremenu” 1932. godine u dva nastavka, u kojem se pisac fokusirao na prodaju i organizovano naturanje inostranih knjiga, koje formiraju identitet mladih pokolenja, a sve kao posledicu posleratnog snobizma i korumpiranih ljudi u kulturi, ravnodušnih prema srpskom jeziku, književnosti i našem razvitku uopšte. Ovde se dolazi do suštinskog ideološkog protivljenja Crnjanskog stranom uticaju, a zapravo uticaju levice, koji je počeo suptilno da se širi i putem uticajnih časopisa, posebno časopisa „Nova literatura”, i izdavačke kuće „Nolit”. Kako napominje Gojko Tešić, Crnjanski je posebno ukazivao na to da „Srpski književni glasnik”, pod uredništvom Milana Bogdanovića, favorizuje inostrane knjige, i to one socijalno angažovane.

Tema druge vrste polemika bio je sukob Crnjanskog sa Markom Carom, povodom negativne i antiavangardne kritike „Ljubavi u Toskani” 1929. godine, čiji je rukopis odbila Srpska književna zadruga. Tu se Crnjanski obrušio na konzervativizam.

„’Referat’ o mojim putopisima, koji je Knj. odbor SKZ usvojio velikom većinom glasova, sadrži i sokačkih, pogrdnih izraza, na moj račun (...) Zanimljivo je svakako da se tako izražava, u književnoj kritici, između četiri zida, referent SKZ g. Marko Car, koji se u Javnosti isticao člancima o salonima”, piše Crnjanski.

Treću polemiku vodio je Crnjanski sa Krležom, a Gojko Tešić primećuje da su obojica u Velikom ratu bili u austrougarskoj vojsci. Krleža je reagovao na tekst Crnjanskog objavljen u „Vremenu” 1934. godine, u kojem je odao počast srpskim ratnicima. Krleža je reakciju objavio u listu „Danas” nazivajući Crnjanskog „lirikom atake” umesto lirikom Itake. Polemisao je Crnjanski i sa Todorom Manojlovićem, koji mu je zamerio to što kao bivši austrougarski oficir optužuje njega, kao srpskog dobrovoljca, zbog prečanskih i mađarskih tendencija...

„Naša književnost, to je poznato, oduvek je pokorno primala talase stranih, književnosti. Nemačka, ruska, i pred rat, francuska književnost, razume se uvek površno, ali uz himne horova svojih vernih koji su domaće pisce dočekivali, iz budžaka, budakom, vršile su u nas svoje zbrkanje, za kojim je našoj književnosti ostajao samo niz tuđinskih, demodiranih modela(...) Dovoljno je spomenuti da u Zagrebu za našu knjigu nema mesta, ni onda kada Biblioteka novinarskog zavoda reklamira i izdaje samo stranu knjigu(...) U poslednje vreme, naša književnost zapuštena je i od onih koji bi po logici i dužnosti trebalo da je brane. Kod nas u Beogradu imamo paradoks skandal da se i naša štampa angažuje za svaku stranu knjigu, pa da npr. ’Srpski književni glasnik’, koji godinama već zaostaje za stranom literaturom, da i ne spominjemo našu, iznenada služi za reklamu jednom izdavačkom preduzeću strane knjige”, pisao je Crnjanski u pomenutom tekstu o kolonizaciji književnosti.

Milan Bogdanović odgovorio je piscu tekstom u „Politici”, optužbom da Crnjanski želi da zabrani prevođenje, braneći i uredništvo „Nolita” u isti mah, iako se Crnjanski radovao objavljivanju Džojsovog „Uliksa” i knjiga drugih velikih pisaca, ali nije odobravao „spekulaciju sa prodajom strane knjige i prevodne literature”. U polemiku su se zatim uključili članovi „Nolitovog” uredništva Gustav Krklec, Pavle Bihali, Josip Kulundžić. Zatim i mnogi drugi: Rade Drainac, Vinaver, Milan Ćurčin, Radovan Zogović, August Cesarec... Neki od komentara govorili su o tome da se Crnjanski navodno ljutio jer nije čitan i nije uspešan pisac, da je izvan vremena u kojem se književnost bavi realnim problemima i duhovnim potrebama trenutka.

U „Politici” je štampan „apel u kome je napad Crnjanskog na aktuelnu književnu produkciju opisan kao nedostojan književnog poziva” i u kojem je branjeno „dostojanstvo književnog posla”. Dva dana kasnije, takođe u „Politici”, štampana su imena čak 150 potpisnika apela, pisaca, muzičara, slikara, iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, koji su orkestrirano udarili na Crnjanskog, a „Nolit” je objavio brošuru „O Nolitu i Nolitovim knjigama”. Crnjanski je odgovorio da nije poveo kampanju protiv vrednosti stranih književnosti, nego protiv načina njenog nametanja i reklame na našu štetu. U odbranu Crnjanskog stao je dr Ivan Nevistić, hrvatski književni kritičar, jugoslovenski orijentisan.

Možda je jedan od najargumentovanijih tekstova, posle kog se ostaje „bez teksta”, Crnjanski napisao upravo odgovarajući Miroslavu Krleži i tu je progovorio i o sopstvenoj usamljeničkoj poziciji i izdvojenosti: „Zar g. Krleža, zbilja, veruje da takav članak, kakav sam napisao ja o mrtvima izginulim za Srbiju, sa Ibra, sa Vardara, iz Skoplja, može napisati samo književnik ’na liniji Gebelsa, ili Fon Papena’? Ili to g. Krleža, za svoje uboge levičare, tako krupno buba? Što se mene tiče, ja mislim da danas, u nas, bar u književnosti, tamo gde je g. Krleža, cvetaju pljesak i ’marksistička’ klaka, dok je na mojoj strani teškoća, i priznaće i on, samoća”.