Broj lekara i kvalitet zdravstva

Dobro je što je „Politika” 21. februara objavila koliko stanovnika dolazi na jednog licenciranog lekara, jer to je grub pokazatelj stanja zdravstva u zemlji. Pored toga, u članku se navodi da samo mali broj naših lekara odlazi iz zemlje.

Međutim, ovi statistički pokazatelji nedovoljni su za procenu zdravstvene zaštite u nekoj zemlji, pošto dobra edukacija lekara na svim nivoima i uslovi za njihov rad doprinose zdravstvenoj zaštiti. U prvom redu reč je o pripremi i izboru studenata za upis na medicinske fakultete, ali i o kvalitetu dodiplomske i poslediplomske edukacije. Pripreme za studiranje na evropskim medicinskim fakultetima mahom se odvijaju u srednjoj školi, a način izbora kandidata varira u različitim zemljama. Američki i kanadski medicinski fakulteti preuzeli su 1910. godine nemački model medicinske edukacije, koji je opisao čuveni hirurg Teodor Bilrot, ali su Amerikanci uslovili da kandidat obavi četvorogodišnju univerzitetsku pripremu iz osnovnih nauka: matematika, biologija, neorganska i organska hemija, fizika i engleski jezik. Nakon toga, studije medicine traju još četiri godine. Tada je Fondacija Karnegi osnovala 150 medicinskih fakulteta u Americi i Kanadi. I danas se medicinske studije u Americi tako odvijaju. Školovanje lekara u Nemačkoj početkom 20. veka bilo je najbolje u Evropi i daleko iznad američkog. Međutim, danas je školovanje lekara u Americi bolje nego u Nemačkoj i drugim evropskim državama; ono duže traje – osam prema šest godina – i mnogo je skuplje.

U Evropi se gotovo redovno priprema za studije odvija u srednjim školama, a potom se na medicinskim fakultetima ukratko izučavaju naučni predmeti (biologija, biohemija, hemija i fizika) i slede osnovni medicinski predmeti (fiziologija i anatomija). Pitanje je koliku su osnovu za naučne studije poneli đaci iz srednjih škola, čiji kvalitet znatno varira, da bi uspešno nastavili studije. Zato bi, ne samo za naše, nego i za evropske fakultete, trebalo obezbediti bolju pripremu studenata za medicinske studije. Dvogodišnje univerzitetske studije dovoljne su za tu pripremu, a kako se to sprovodi dao sam u časopisu „Journal of Medical Education and Curricular Develpment”, Vol. 11, pp. 1–4, 2024.

Na Medicinski fakultet u Beogradu godišnje se upiše 500 studenata, u Novom Sadu 220, Nišu 200, Kragujevcu 90, VMA 50. Pored toga, za studiranje na engleskom jeziku u Beogradu se upiše 130, u Nišu 120 i Novom Sadu 30 studenata. Koliko od njih na vreme završi studije nije poznato. U Čikagu se upisuje manje studenata nego u Srbiji: na državnom fakultetu (UIC) upisuje se 300–350 studenata, a ostalih pet fakulteta upisuju od 90 do 175 studenata; studije medicine na vreme završi više od 95 odsto studenata. Nisam bio iznenađen kada sam u Čikagu video da student prvog semestra daje injekciju u koleni zglob pacijentu ili kada drugi brucoš učestvuje u realizaciji istraživačkog projekta, a ni kada sam prisustvovao vežbi starijeg studenta tipa 1 + 1 (student/profesor) na predmetu dermatologija.

Bolja priprema studenta pre upisa na studije medicine i kvalitetna nastava dovode do boljeg i efikasnog rada svih lekara, a pogotovo onih u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koja uključuje lekare opšte prakse, pedijatre i ginekologe. Ne samo na našim, već i na mnogim evropskim medicinskim fakultetima, postoji mogućnost edukacionog poboljšanja. Pre svega u boljoj pripremi studenata pre upisa, uspešnijoj nastavi tokom studija, poboljšanom procesu specijalizacija i unapređenju akreditacije medicinskih ustanova, tj. proveri ispunjavanja utvrđenih standarda kvaliteta, bezbednosti i etike, ali uz redovno proveravanje znanja lekara.

Akademik Rajko Igić,

Sombor