Zbog čega zed generacija postiže slabije rezultate od prethodnih

Za generaciju zed, rođenu između 1997. i 2012. godine, vezani su mnogi mitovi, uverenja i predrasude – oni se nazivaju digitalnim urođenicima jer su prva generacija koja je rođena u potpuno kompjuterizovanom svetu – ne poznaju svet pre interneta, zbog čega se smatraju izuzetno tehnološki spretnima. Od najranijeg detinjstva okruženi su pametnim telefonima, tabletima i društvenim mrežama, pa je većina njih prvo naučila da koristi ove uređaje, pre nego da čita i piše, odnosno da koristi nož i viljušku. Zbog toga je stručna javnosti burno reagovala na istraživanje neuronaučnika dr Džareda Kunija Horvata koje je obuhvatilo 80 zemalja i pokazalo da je generacija zed postala prva koja postiže slabije rezultate od onih koja joj je prethodila.

Dr Horvat je pred američkim Senatom izjavio da je kod pripadnika ove generacije zabeležen pad sposobnosti koncentracije, pamćenja, čitanja, matematike, rešavanja problema i ukupne inteligencije, a kao glavni uzrok on navodi prisustvo digitalnih alata u nastavi, poput računara i tableta. Kao direktor grupe „LME global”, koja se bavi istraživanjem mozga i ponašanja, on je istakao da ovi rezultati jasno pokazuju da su kognitivne sposobnosti počele da stagniraju, čak i da opadaju, upravo od 2010. godine, a odgovor na pitanje zbog čega – krije se, prema njegovom tumačenju, u alatima koje deca koriste za učenje, odnosno digitalnim uređajima u školama.

Dr Dragica Pavlović Babić, profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem drži predmete iz psihologije obrazovanja, psihologije učenja i nastave i ima dugogodišnje istraživačko iskustvo u oblasti kvaliteta obrazovanja i učeničkih postignuća, u razgovoru za naš list kaže da digitalne tehnologije postavljaju nove kognitivne izazove, drugačije od onih koje škola očekuje.

– Za razliku od škole koja je orijentisana na zapamćivanje, digitalne tehnologije predstavljaju vrstu „eksterne memorije” koja kognitivne kapacitete oslobađa za druge izazove. Kritika da đaci danas imaju „difuznu pažnju” zbog preteranog korišćenja digitalnih uređaja nije utemeljena u psihologiji učenja i neurofiziologiji, jer je pažnja kognitivni proces fokusiranja na određene informacije. Pošto ima određene kapacitete, ona se fokusira na one informacije koje procenjuje kao relevantne, dok druge ignoriše. Zadatak profesora i nastavnika jeste da angažuju pažnju u punom kapacitetu, a to će učiniti tako što će nastava biti smislena. Ako se ta pažnja na školskom času ne angažuje zanimljivim i relevantnim predavanjem, pažnju deteta angažovaće nešto drugo, na primer, gledanje kroz prozor. Drugim rečima, ako u nastavi nema izazova koji angažuju pažnju, ona će biti rasuta na različite sadržaje, a ne usmerena. Činjenica je da digitalne tehnologije predstavljaju ozbiljnu konkurenciju školi i tradicionalnim načinima učenja, ali to nikako ne znači da one „zaglupljuju” decu i smanjuju kapacitete njihove pažnje. Deca mogu da „prebace” pažnju na nešto drugo već posle nekoliko minuta, ali mogu biti koncentrisani satima ako učestvuju u smislenim i motivišućim aktivnostima – objašnjava dr Dragica Pavlović Babić.

Naša sagovornica, koja je bila nacionalni koordinator za Međunarodni program procene učeničkih dostignuća (PISA), koji se realizuju u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i partnerskim državama, podseća da se na poslednjem PISA testiranju koje je realizovano 2022. godine u većini evropskih obrazovnih sistema dogodio pad u postignućima učenika, što se dovodi u vezu sa pandemijom virusa korona i odsustva neposredne interakcije učenika i nastavnika, a ne sa intelektualnom inferiornošću učenika.

– Za razliku od većine zemalja OECD-a, efekti pandemije na postignuća naših učenika su značajno manji – njihovi rezultati na poslednjem PISA testiranju gotovo su identični onima iz 2018. godine, ali moramo imati na umu da je prosek naših učenika već bio veoma nizak, pa nismo mogli ni da očekujemo da će dalje ruinirati, jer su već bili na veoma niskom nivou. Većina postignuća naših učenika je na nivou dva – što je za nivo više od funkcionalne nepismenosti. To znači da naši đaci uglavnom raspolažu funkcionalnim znanjima, kao što su pamćenje i reprodukcija činjenica. Takav nivo znanja može da se podigne i bez neke dodatne podrške škole. Otkad Srbija učestvuje u PISA testiranju rezultati naših učenika su ispod međunarodnog proseka, što znači da je moć naše škole slaba. Na poslednjem testiranju najveći pad u postignuću zabeležen je kod učenika sa visokim dostignućima, kao i kod onih učenika iz nestimulativnih sredina. Najveći broj učenika već godinama postiže stabilno loše rezultate, što znači da đaci iz škole uglavnom ne izlaze sa funkcionalnim, već sa repetitivnim znanjem. Prelazak na digitalne tehnologije nije napravio značajniju razliku u postignuću – zaključuje dr Dragica Pavlović Babić.