Mali Perica

Blokade državnih univerziteta u Srbiji propale su pre sedam meseci. Naši državni univerziteti pokazali su se kao uporište totalitarizma, ustanove čije od najobrazovanijih građana zemlje izabrane uprave krše Ustav i zakone, podstiču i pomažu osnivanje tajnih organizacija, nevešto se bave stranačkom politikom i zapostavljaju najvažniju misiju koju im je poverio narod ove zemlje. Osvete su došle. Sudbinska – u velikom broju studenata koji su obnovili godinu, preko smanjenog interesovanja maturanata za upis, nepoverenja i podela na fakultetima. Vladina – u čijoj je paleti izgleda najstrašnije uvođenje novog programa, najavljenog pre blokada, posredstvom kojeg bi univerziteti trebalo da vode svoje finansije.

Ta evropska novotarija smesta je za deo naših profesora postala srednjovekovna naprava za torturu. Došlo je i do odmazde nikada frustriranijih blokaderskih štabova oličenih u dekanskim upravama. Klasičan mobing svodi se na neprodužavanje ugovora kritičarima blokada, šaptačkoj kampanji opstrukcije njihovih predloga i prava, slanju banalnih anonimnih pisama, a možemo očekivati i neka krupnija podmetanja kako bi im prekinuli radne odnose i možda nešto još gore. 
Otkako je pre godinu dana samo sedmoro od trista dvadeset i troje članova Nastavno-naučnog veća Filozofskog fakulteta u Beogradu glasalo da uopšte razgovaramo o blokadama, koje su do tada trajale skoro tri meseca (za to vreme mi se nismo okupili), za mene ova ustanova više nema legitimitet. Ti ljudi imaju većinu među zaposlenim nastavnicima i saradnicima, ali su prekršili demokratske procedure i državne zakone.

Zato sam se iznenadio kad mi je od strane bivše blokaderke prosleđeno pismo jednog docenta s Odeljenja za psihologiju, ranije upućeno dekanskom kolegijumu i administraciji koja organizuje sednice NNV-a.

Docent je tražio da se u okviru poslednje tačke dnevnog reda (tačke „Razno”) razgovara o pre pola godine završenim blokadama. Predlagao je, u najkraćem, da veće razgovara o odgovornosti uprave, njenoj nespremnosti da neposredno konsultuje studente u vezi s blokadama, kao i o posledicama takve politike. Dugo sam razmišljao da li da uopšte odem na to veće.

Predlagač očigledno ranije nije delio moje stavove, niti je odobravao bilo kakvu sumnju u plenumaške blokade. Da su 15. marta 2025. velike demonstracije završene uspešnim jurišem na državne ustanove i nedemokratskom smenom vlasti, on verovatno nikada ne bi postavio ovo pitanje. Kažu da je Čerčil rekao da „onaj ko nije promenio mišljenje, nije nikada ništa promenio”. Znao sam da bi samo moje prisustvo na sednici veća moglo kod te totalitarne većine, sektaški uverene u svoju pravednost, samodovoljnost i eshatološki trijumf, da izazove histeričnu reakciju prema predlagaču. Ipak, odlučio sam da dođem na tu sednicu. 
Konačno je na red došla i tačka „Razno”. Dekan fakulteta prof. dr Danijel Sinani staloženo, s ironičnim tragom osmeha na licu, izvanredno samouvereno spomenuo je inicijativu. Pročitao je pismo, pitao da li bi se neko javio za reč, žamor je ukazivao da totalitarna većina želi da napusti salu i nastavi da spasava svet umesto da se bavi trikletim jeretičkim spisima. Zatražio sam reč. Dok sam prilazio govornici atmosfera ranosrednjovekovnog pravoslavnog sabora podstakla me je da se osmehnem neprijateljskom mnoštvu. Dok sam im pun minut mahao s govornice, dekan Sinani je strpljivo čekao. Konačno, govorio sam kratko.

Rekao sam da sam se tokom proteklih trinaest godina veću obratio tri puta – uključujući i ovu priliku – svaki put u vezi s blokadama, a u ukupnom trajanju četiri minuta. Zato su mogli bar da saslušaju. Rekao sam da o blokadama, koje su protivustavne i nezakonite, za razliku od protesta iz devedesetih godina prošlog veka, koji su bili uspešni, a bili su samo bojkot nastave, nismo raspravljali niti legitimno odlučili. Napomenuo sam da podržavam docentov predlog, ali dodajem da čak ni neposredno izjašnjavanje većine studenata ne može biti legitimno i legalno, ako odluče nešto protivustavno.

Vidno ljut, dekan je odgovorio da su ustanove, kakva je Savet fakulteta, legitimno odlučile da fakultet podrži blokadere. On navodno nije hteo da zove policiju da rastera studente, kojih je u jednom trenutku bilo i 600. Zaključio je da smo zahvaljujući njegovoj upravi uopšte primali platu. Konačno, napomenuo je da je svojevremeno izabran s najvećim brojem glasova u istoriji fakulteta. 
Neobična je i ta njegova potreba da pokaže kako svi oni koji ga kritikuje negde i nekada – nevezano s njim – nisu rekli istinu. Tokom proteklih godinu dana nastupao sam u više od stotinu emisija i napisao više od 200 stranica novinskih tekstova, a on ponavlja kako su ustanove podržale nezakonitu blokadu. Više puta mu je ukazano da su odeljenska veća manipulisana i da deo nije iskazao ništa više od razumevanja, kao i da NNV nije raspravljalo o tome, pa je besmisleno i misliti da je nešto odlučilo. Dosetio se kako sam uoči ovogodišnje proslave Svetog Save rekao da Filozofski fakultet ne obeležava ovaj praznik, a posle sam na jednu skromnu proslavu (gde se okupilo tridesetak osoba) ipak došao.

Naravno, njemu nije važna činjenica da Filozofski fakultet direktno, mejlom, obaveštava svoje zaposlene o odlukama nezakonitih plenuma, ali ih ne poziva na proslavu gde govornici tvrde da ih je Srbija uvredila. Ne spominje da su prošle godine, nikome se ne opravdavajući, prosto otkazali proslavu. Sve je to manir totalitarizma: „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže – okusit’ našu će pest!” Ta komunistička pesmica očigledno je vjeruju uprave i blokaderske većine savremenog Filozofskog fakulteta u Beogradu. 
Ostalo mi je tek da ukažem dekanu Sinaniju na činjenicu da je samo drug Tito svojim pristalicama „davao” plate i penzije. Ja sam radio i zaradio svoj dohodak, koji je isplatila srpska država. Sinanija, Špehara i Simićki u tom procesu nema. Ako su nešto i radili, za to su bili dobro plaćeni.

Kad je reč o najvećoj većini prilikom izbora, koja je Sinanija uvrstila odmah do Sv. Save, zar to nije jedan od temeljnih argumenata osobe protiv koje se on navodno buni – Aleksandra Vučića? S tim što je porediti demokratiju savremene Srbije i Filozofskog fakulteta u Beogradu, upravo jednako kao i u isti red stavljati demokratske kapacitete Rumunije i Saudijske Arabije. 
Spomenuo sam jednominutno mahanje članovima veća. Morali smo toliko da pričekamo pošto se blokaderska pastva, zgrožena činjenicom da nameravam da govorim, revoltirano uputila ka izlazima. Otišlo ih je stotinak, ostalo sedamdesetak. Otišli su oni koji su prošle godine kolektivno potpisali onu nemuštu reakciju objavljenu na stranicama „Politike”.

Svi oni pozivani su u emisije u kojima sam u međuvremenu učestvovao. U jednoj na TV Una čak petoro profesora Univerziteta u Beogradu odbilo je da se sučeli sa mnom. Pa ako toliko nisam u pravu, ako „klevećem i lažem”, ukoliko sam zaista psihopata, zar ne bi bilo lako, koliko i neophodno, da dođu i razobliče me. Srećom, na Odeljenju za istoriju svega petina profesora pridružila se ovoj fakultetskoj većini. Gledao sam kako odlazi moja nekadašnja drugarica, ćerka profesora istog fakulteta, koga sam cenio. Nisam razmišljao o nepotizmu, koga na univerzitetu ima bar dva puta više nego drugde u državi.

Primetio sam i da gnevno izlazi sestra pronatovske političarke. Ona je 1999. tvrdila da bi me, tada kao izdajnika Srbije, trebalo ubiti. Gledao sam rođaka generala koji je iste te godine primio tiraninovo odlikovanje nakon što je napustio sveto Kosovo, a onda se u Hagu, između svedočenja na procesima svojim sunarodnicima na poziv tužilaštva, žalio da u pritvoru jelovnik nije kao u kafani kod Mileve. I on je uvek bio politički neutralan, ali ovo je verska stvar. Kasnije sam se pitao zašto mi je taj doktorski egzodus bio smešan. I... setio sam se. Zbog Perice, Malog Perice. 
Nezadovoljne zbog Peričinog pustopašnog ponašanja i prostote, dogovore se učiteljica i većina ostale dece – pristojnih – da kad ovaj sa zakašnjenjem uđe na čas i počne s bezobrazlucima, bez reči napuste učionicu. Perica očekivano zakasni i s vrata usklikne: „Učiteljice, da li ste čuli da u našem gradu otvaraju javnu kuću?” Učiteljica i pristojna većina ustanu i pođu ka vratima, ćutke i dostojanstveno, ne udostojivši Pericu ni pogleda. „Ej, kuda ćete?!”, povika Perica. „Javna kuća počinje sa radom tek za dve nedelje.” 
Perica broj jedan... Perica broj dva... Mali Perica...

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista