Gotovo je neverovatno šta je nemačka književnica Dženi Erpenbek napravila od jedne izlizane i klišetizirane teme, kao što je ljubav između starijeg muškarca i mlade devojke, u svom moćnom romanu „Kairos”, koji je nagrađen Međunarodnom „Bukerovom” nagradom za 2024. godinu, a kod nas objavljen u izdanju kuće „Booka” u prevodu Ljiljane Ilić.

Ljubavnu priču između pisca Hansa i više od 30 godina mlađe Katarine autorka je majstorski smestila u istorijski i politički kontekst i snažno progovorila o rušenju kako jednog odnosa, tako i društvenog poretka. Ljubav se razvija osamdesetih godina 20. veka u Istočnom Berlinu, pre pada Berlinskog zida, a Dženi Erpenbek, kako ističe kritika, kroz prizmu ljubavne veze prikazuje politički prelomne trenutke jedne generacije.

„Kada je objavljena njegova prva knjiga, ona se tek rodila. On je prohodao za vreme Hitlera. Zašto bi devojka poput nje čitala o umiranju i smrti? Ona misli da on ne veruje da ona ume da čita. A njega plaši pomisao kako u ovim mladim očima može izgledati kao star čovek...”, opisuje Dženi Erpenbek svoje junake koji su ubrzo stigli do onog: „Lepo je hodati pored njega, misli ona. Lepo je hodati pored nje, misli on.”

Ipak, „ona s njim deli njegova oduševljenja, ali ne zna i ne može da poznaje mutno tlo iz kojeg je on izrastao, niti napore koji su bili nužni da se ponovo sastavi u ljudsko biće iz ruševina svog detinjstva. Da li je to njena prednost? Ili je to ono što je, objektivno, odvaja od njega?”

Dok ona bezbrižno spava pored njega, on se pita šta bi ta stvorenja novog vremena radila s budućnošću ako ne poznaju temelj na kojem je sazdana: „Katarina je jedno od te dece koja su prošla sve faze, od plave marame do prakse u fabrici, od ruskog jezika do radne akcije, žetve u Verderu, sve što im je socijalistička država organizovala kako bi od njih napravila građane budućnosti. A ipak je otklon koji ona gaji prema državi ogroman. Otklon, jer to svakako nije otpor, pre nekakva nezainteresovanost, politički umor koji je po njegovom mišljenju u sumnjivoj nesrazmeri s njenom mladošću.”

I posle onog: „Dakle, sreća ipak postoji, misli ona. Dakle, sreća ipak postoji, misli on”, stiže njegovo preispitivanje, podstaknuto njenim neverstvom iako je i on sve vreme u braku. Lično i političko se sve vreme snažno prepliću, kao tokom njihovog boravka u Moskvi, gde se on pita: „Biti uhapšen ili hapsiti, i verovati u stvar, biti pretučen ili tući, i verovati u stvar, biti izdan ili izdati, i verovati u stvar. Koja stvar bi ponovo bila toliko velika da ujedini žrtve i počinioce u zajedničkom otkucaju srca? Da pretvori počinioce u žrtve, a žrtve u počinioce, sve dok više niko ne ume da kaže ko je.”

Rušenje Berlinskog zida kao da samo pojačava dinamiku njihovog udaljavanja. U istočnim delovima grada, gde se Katarina uvek osećala kao kod kuće, već miriše drugačije, jer fino namirisani Zapadnoberlinci šetaju ulicama koje nose imena po komunističkim liderima ili socijalističkim premijerima, a koja njima ne znače ništa. Istovremeno, kada Katarina hoda zapadnim delom grada, „oseća se kao loša kopija ljudi koji tamo žive svoju svakodnevicu, kao prevarantkinja, u opasnosti da svakog trenutka bude razotkrivena”.  

Prijateljska revolucija pokazuje svoje ružno lice i Hansu: objavljivanje njegove knjige mora da sačeka, jer „takozvani fond za privatizaciju želi da pretvori izdavača u deoničarsko društvo”. Njegova supruga koja je pre samo sedam meseci bila na demonstracijama da protestuje protiv učmale vlade DDR-a, zajedno s milion drugih demonstranata, sada posle rušenja zida je među hiljadu demonstranata na Akademiji nauka u Istočnom Berlinu, „jer je potpuno nejasno ko će finansirati ogroman istraživački institut s njegovih 60 instituta i 24.000 zaposlenih ako država, koja ga je ranije izdržavala, prestane da postoji”.

„Egzistencijalna neizvesnost je, dakle, cena prelaska bele linije i jeftinog vina koje se može kupiti svuda od uvođenja monetarne unije”, piše Dženi Erpenbek i, opisujući kako je Katarina videla da se sada koka-kola prodaje i na istočnoj polovini železničke stanice Fridrihštrase, kao i u maloj prodavnici gde oduvek ide u kupovinu, konstatuje: „Koka-kola je postigla ono što marksistička filozofija nije, ujedinila je proletere svih zemalja pod svojim znakom.”

Dženi Erpenbek, rođena u istočnom Berlinu 1967. godine, jedna je od najznačajnijih nemačkih književnica i dobitnica je brojnih nagrada. Studirala je opersku produkciju i pozorište, kao i režiju, i jedno vreme postavljala svoje produkcije u operama u Nemačkoj i Austriji. Na književnu scenu stupila je 1999. godine romanom „Staro dete”, a uz jednu dramu, zbirku priča i novelu, objavila je još pet romana („Pohođenje”, „Stvari koje nestaju”, „Noć bez svitanja”, „Nepravilni glagoli” i „Kairos”).

Upravo je povodom ovde razmatranog „Kairosa” „Njujork tajms” podsetio da ne iznenađuje to što se Dženi Erpenbek već neko vreme pominje kao buduća dobitnica Nobelove nagrade.

Ljiljana Ilić: Dženi Erpenbek je muzikalna i to se „čuje” kroz tekst

Za prevod romana „Kairos” na srpski jezik Ljiljana Ilić je dobila Nagradu „Miloš Đurić”, u oblasti beletristike, najznačajnije prevodilačko priznanje kod nas.

Za „Politiku” kaže da se sa ovom autorkom prvi put susrela prevodeći njen roman „Noć bez svitanja”, čije drugo izdanje je izdavačka kuća „Booka” objavila proleća prošle godine, a svoje iskustvo prevođenja romana „Kairos” ovako opisuje:

– Proces prevođenja romana „Kairos” je, uz bavljenje specifičnostima jezika Dženi Erpenbek, doneo i razmišljanje o vidljivim i nevidljivim slojevima teksta koji paralelno opisuje urušavanje jednog ljubavnog odnosa i jedne države: koji je to trenutak u kome počinje spirala razaranja, koliko ima destruktivnog u svakom od nas, kako društveni kontekst prodire u naše lične prostore… Koliko se kaže kroz ispričano, šta se čuje u neizrečenom, šta bi doneli drugačiji izbori. Tekst obiluje književnim, istorijskim, političkim, muzičkim referencama, i to je predstavljalo veliki izazov. Jedan sloj romana je dokumentaristički, precizan, činjeničan. Drugi sloj, koji se tiče ljubavnog odnosa mlade Katarine i više od 30 godina starijeg, oženjenog, autoritarnog muškarca, odlikuje jednostavan, ogoljen, ali intenzivan način pripovedanja. Jezik odražava igru moći i transformacije, kako na istorijskom, tako i na ličnom planu, sugestivan je, ali bez ukrasa, sentimentalnosti ili patetike. Erpenbekova je precizna kada opisuje bol; on je uvek ličan. Na nekoliko mesta, u romanu su navedeni stihovi čiji prevod ne postoji kod nas, i ta vrsta razigranosti i sloboda kretanja kroz muzikalnost mi je naročito prijala dok sam prevodila. Dženi je muzikalna, i to se „čuje” kroz tekst. Nadam se da sam bar delom uspela da ga „prepevam”.