Co­ku­le kr­vlju na­to­plje­ne

Iz sva­kog bo­ja Uži­ča­nin Obren Pe­tro­vić imao je po je­dan oži­ljak na te­lu i u du­ši. Ra­ne na te­lu lak­še je pod­no­sio od ra­na na du­ši. A njih su iza­zva­li pri­zo­ri vi­đe­ni na spa­lje­nim og­nji­šti­ma se­lja­ka kroz či­ja se­la je pro­la­zio i kr­va­ve bit­ke pro­tiv ne­pri­ja­te­lja u še­sto­go­di­šnjem ra­to­va­nju...

Ova­ko je o upam­će­nom užič­kom rat­ni­ku, no­si­o­cu dve zlat­ne Obi­li­će­ve me­da­lje za hra­brost i dru­gih od­li­ko­va­nja, pi­sao An­to­ni­je Đu­rić u ne­za­bo­rav­noj knji­zi „So­lun­ci go­vo­re”. Ve­li­ki rat je u Obre­no­vom se­ća­nju – a o nje­mu je s pi­scem raz­go­va­rao u po­znoj sta­ro­sti, ka­da je imao 93 go­di­ne – ostao kao vre­me pat­nji, uža­sa, ali i ne­se­bič­nog žr­tvo­va­nja za otadž­bi­nu.

„Ne zna se šta je bi­lo go­re: to što sam gle­dao na fron­tu, una­ka­že­na li­ca rat­ni­ka, te­la iz­bo­de­na ba­jo­ne­ti­ma, ili što sam gle­dao ka­ko pla­men gu­ta do­mo­ve i oku­pa­tor se ob­ra­ču­na­va s ne­ja­kim sta­nov­ni­štvom, sa že­na­ma i de­com. Mno­go to­ga sam vi­deo i do­ži­veo od pr­vog su­sre­ta sa Tur­ci­ma, on­da s Bu­ga­ri­ma, Austri­jan­ci­ma, Nem­ci­ma. Od bo­ji­šta u do­li­ni Ibra, pa pre­ko Bre­gal­ni­ce, Mač­ko­vog ka­me­na, Gu­če­va, Be­o­gra­da, Do­brog po­lja, Kaj­mak­ča­la­na...

Ne­ma tu šta da se iz­dva­ja: sve je zna­čaj­no i ve­li­ko, jer bi­lo je to vre­me kad su se otadž­bi­ni da­va­li mla­dost, mi­ši­ce, krv. I ni­ko ta­da ni­je raz­mi­šljao o to­me ho­će li mu to otadž­bi­na vra­ti­ti. Čo­vek je oba­vljao svo­ju du­žnost”, ka­zi­vao je sta­ri rat­nik.

Ni­šta mu, se­ćao se, ni­je bi­lo te­ško. Osim kad ni­je bi­lo mu­ni­ci­je i kad su ta­ko sta­ja­li i se­de­li ne zna­ju­ći šta će sa so­bom. A di­vio se tre­će­po­ziv­ci­ma s ka­kvom od­go­vor­no­šću su oba­vlja­li svo­ju du­žnost. Nji­ho­vi na­po­ri i oda­nost otadž­bi­ni osta­li su mu kao naj­lep­ša uspo­me­na.

„Jed­nog da­na Bu­ga­ri su pro­sto raz­bi­li one pred na­ma, pa naš Če­tvr­ti pe­ša­dij­ski puk do­bi za­da­tak da kre­ne na­pred. Re­ko­še nam da su Bu­ga­ri na tom de­lu ote­li i ne­ke na­še ba­te­ri­je. Bi­ju na­ši kar­te­čom, a oni na­va­lju­ju kao da im se vi­še ne ži­vi. Ko­se ih, ali Bu­ga­ri kao da ho­će ži­ve da uhva­te na­še ar­ti­ljer­ce. Kre­nu­smo na ju­riš. Po­lje se osu le­še­vi­ma. Oni ki­di­šu na nas, ka­drov­ci pa ne­će da po­pu­ste, ču­va­ju ko­ba­ja­gi ne­ku čast bu­gar­skih če­ta. Od­bra­ni­li smo na­šu ba­te­ri­ju, ali se ni­smo za­u­sta­vi­li na to­me, ide­mo da­lje. Kad je pa­la noć sta­li smo i br­zo po­če­li da ko­pa­mo ro­vo­ve.

Sta­ri­ji voj­ni­ci pred­o­se­ća­ju da će Bu­ga­ri da nas na­pad­nu. I me­ne ob­u­zi­ma ne­spo­koj­stvo. Ka­žem voj­ni­ci­ma da bu­du na opre­zu. Pod­na­red­nik sam, imam bo­ga­to is­ku­stvo i ne ose­ćam strah, ali žao mi mla­dih voj­ni­ka. Ni­smo ču­li ni šum, ni po­kret, još ma­nje pu­canj, sve dok se po­ljem ni­je pro­lo­mi­lo bu­gar­sko 'ure'... Tog ča­sa za­su­še nas bom­ba­ma, pa on­da ju­ri­ša­ju. Kre­nu­smo i mi na ju­riš. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta klju­ča va­tra, sve tre­šti. A on­da – nig­de puc­nja. Ra­di sa­mo ba­jo­net, i to sa obe stra­ne.

Od­bi­li smo ih, a me­ni za­pa­de da za­ro­bim jed­nog mla­dog bu­gar­skog pot­po­ruč­ni­ka. Na­đem ga u ro­vu i ta­man da ga pro­bu­ra­zim ba­jo­ne­tom, vi­dim nje­go­ve sklo­plje­ne ru­ke: mo­li mi­lost. Ni­sam ga ubio. Uzmem mu oruž­je i po­ve­dem ga ko­man­di­ru Ra­do­mi­ru Dže­leb­dži­ću”.

Na Le­rin­skom po­lju ko­nji­ca je ju­ri­ša­la pre­ma srp­skim rat­ni­ci­ma. „Ho­će da nas za­ro­be. Uda­ri­smo br­zu palj­bu iz pu­ša­ka i mi­tra­lje­za. Na­sta ur­ne­bes. Po­pa­da­še ko­nji i voj­ni­ci. Do­ju­ri­li su na sto me­ta­ra. Na­ša va­tra, či­ni mi se, ni­je tra­ja­la du­že od pet mi­nu­ta. A sli­ka ko­ja su po­tom ugle­da­li bi­la je stra­šna: ko­nji su una­o­ko­lo ju­ri­li kao lu­di. Eto ka­ko pe­ša­di­ja bi­je ko­nji­cu. Be­že ko­nja­ni­ci bez ko­nja, ne mo­gu u lu­dom tr­ku da ih uhva­te. Tu smo za­ro­bi­li ne­ko­li­ko de­se­ti­na Bu­ga­ra”.

Pa on­da Če­ganj­ska ko­sa. „Bo­že, ka­kav je to bio okr­šaj! Oni su ima­li če­ti­ri re­da ro­vo­va. Moj vod za­pao je u sre­di­nu po­lo­ža­ja na naj­o­se­tlji­vi­je me­sto. Ki­ša pa­da, po­mr­či­na gu­sta kao te­sto, upa­da­mo u ro­vo­ve. Moj vod na­pra­vi još dva sko­ka kroz onu va­tru i na­sta­de gu­ša­nje. Pr­sa u pr­sa. Su­da­ra­ju se dve voj­ske iz­be­zu­mlje­ne i okr­va­vlje­ne. Zvek­ću no­že­vi, pa­da­ju le­še­vi, ču­ju se po­sled­nji ja­u­ci ra­nje­ni­ka. U po­mr­či­ni ni­ko ni­ko­ga ne po­zna­je, ču­ju se gla­so­vi: udri Jo­va­ne, ču­vaj se Ži­vo­ta, ne daj se Milj­ko! Dr­ži­te se voj­ni­ci, sti­že vam po­moć...

Kad je sva­nu­lo vi­di se užas: Bu­ga­rin, pa naš voj­nik, Bu­ga­rin, pa opet naš... A una­o­ko­lo pu­ške i ba­jo­ne­ti, ra­nac i ša­re­na tor­ba, co­ku­le na­to­plje­ne kr­vlju, šaj­ka­ča i bu­gar­ska šap­ka. Po­sle sam u snu gle­dao tu stra­šnu sli­ku: uvek sam se bu­dio, jer sam čuo za­po­ma­ga­nje ra­nje­ni­ka”, go­vo­rio je osta­re­li Obren Pe­tro­vić (otac še­sto­ro de­ce) pi­scu An­to­ni­ju Đu­ri­ću za knji­gu „So­lun­ci go­vo­re”.