Marcišor za doček proleća

Pančevo – Marcišor počinje prvog dana marta, a običaj nalaže da se daruje amajlija istog imena – mali predmet zakačen za crveno-belu tračicu – šnur, i tako nosi čitavog meseca. U različitim sredinama postoje mnoge varijante ove tradicije, ali im je zajedničko da oglašavaju dolazak proleća, dok je verovanje da će njegovo svečano obeležavanje doneti uspeh i zdravlje čitave godine, posebno deci.

Toga se drže širom Vojvodine, te se praznik koji pripada kulturi Rumuna obeležava različitim manifestacijama, a u njenom južnom delu ta tradicija je živa u selima Vladimirovac, Uzdin i Mramorak. Za doček i slavljenje najlepšeg godišnjeg doba, u osmoletkama najjužnijeg dela Banata čitavog februara pripremali su se da običajno dočekaju proleće, pa je bilo i radno i veselo.

– Uglavnom su đaci od prvog do četvrtog razreda, organizovani u više mešovitih grupa, obrađivali jednu pesmu u duhu ovog praznika i tematski blisku deci, pravili čestitke i pleli marcišor od crvene vunice, simbola zime, i bele za proleće, dva godišnja doba koja se susreću. Posebna pažnja posvećuje se izradi detalja, nakita od hlađenog porcelana, simbola sreće, kao što su detelina s četiri lista, srce, potkovica, leptir i visibaba. Ovaj praznik je prilika za lepo druženje, ali povezivanje, negovanje poštovanja, tolerancije i podsećanje na bogatu kulturnu baštinu Rumuna – kaže za „Politiku” učiteljica Marinika Purić, profesorka razredne nastave u mramoračkoj osmoletki „Sava Maksimović”.

Praznik Marcišor obeležava se i širom Rumunije, gde istoimenu amajliju nose samo žene, a sličan običaj prisutan je i u Moldaviji, Severnoj Makedoniji pod imenom Martinka, dok se u Bugarskoj ova amajlija zove „martenica”. Marcišor, čiji naziv je deminutiv rumunske reči za mesec mart, simbol je plodnosti i pre svega novog života. Neki etnolozi ističu njegovo rimsko poreklo, kada se slavio kao zvaničan početak nove godine, dok je sam mesec dobio ime u čast boga Marsa, ne samo boga rata već i boga poljoprivrede i buđenja vegetacije. Ova dvojnost upravo je zabeležena u bojama amajlije marcišora, pa bela znači i mir, a crvena rat. Drugi pak podržavaju teoriju da je to stara tradicija Dačana, koji su ostavili mnoštvo tragova na ovom terenu, a koji su takođe prvog dana marta, obiljem svečanosti, slavili dolazak nove godine.

U prošlosti su se amajlije nosile od 1. marta do pojave prvih cvetova na drveću, a onda bi se kačile o grane procvetalih stabala. Stariji meštani ovog kraja pamte da je nekada običaj bio da se crveno-belim tračicama kite i kapije, prozori, rogovi stoke i štale, radi zaštite od zlih duhova, ali i prizivanja regenerativne snage prirode. Ova tradicija, za koju nauka tvrdi da je stara oko 8.000 godina, od 2012. uvrštena je i na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.