Pozorište kao prostor dijaloga

Moje novostečeno iskustvo života u Srbiji, u Beogradu, nesumnjivo je snažno uticalo na interpretaciju i sam pristup mom umetničkom izrazu, samim tim i radu na predstavi „Puškin. Slučaji”. Nemoguće je postojati izvan konteksta grada, njegove istorije, pamćenja i sadašnjosti. Zato nam je bilo principijelno važno ne da „prenesemo” Puškina na scenu, već da ga smestimo u stvarnost u kojoj živimo i mi i naša publika.

Ovako govori za „Politiku” Filip Vinogradov, reditelj dramske priče „Puškin. Slučaji”, u produkciji Ruskog teatra Beograd, koju je proteklih dana publika gledala u prostoru Ložionice.

Ovaj ruski pozorišni reditelj i scenograf od 2022. godine živi i radi u Beogradu, gde svojim predstavama spaja bogatu rusku pozorišnu tradiciju sa savremenim izvođačkim praksama, donoseći na pozorišnu scenu svežinu i inovativnost. Godine 2012. diplomirao je na Ruskom institutu pozorišne umetnosti GITIS, postavio više predstava u Moskvi i Sankt Peterburgu… O tome kako je iskustvo boravka u Beogradu uticalo na njegovo scensko čitanje dela Aleksandra Puškina, kaže:

– Od početka nismo težili ilustrativnom čitanju klasike: bilo nam je važno da Puškina čujemo danas, u višejezičnom prostoru u kojem jedan deo gledalaca tekst doživljava kao maternji, a drugi kroz prevod i scensku radnju. Zato je predstava izgrađena kao sistem teatralnih situacija u kojima Puškinove priče postaju povod za razgovor o savremenom čoveku, o sudbini umetnika, o slobodi i izboru. Iz toga je proistekla odluka da priče smestimo u savremeni kontekst, ne radi spoljašnjeg efekta, već da bismo pojačali unutrašnju dramaturgiju. Tako se „Mećava” dešava 1991. godine, u trenutku početka rata u Jugoslaviji, i romantična igra sudbine postaje priča rastrgnuta ideologijom i vremenom. U „Pucnju” Silvio je čovek postjugoslovenskog prostora s kraja devedesetih, za koga tema časti i traume dobija vrlo konkretan i bolan smisao. „Upravnik poštanske stanice” premešten je u budućnost severne Vojvodine, u prostor nestajućih puteva i malih stanica, gde tema gubitka postaje razgovor o sudbini čitavih kultura. „Gospođica seljanka” postaje priča o sudaru savremenih političkih ideologija, koje se, kao i kod Puškina, prevazilaze ljudskim osećanjem. Tako je Beograd postao ne samo mesto rada već i tačka iz koje se gradi čitav smisao predstave, kao razgovor o čoveku unutar istorije i o tome koliko smo u stanju da izađemo iz unapred napisanog scenarija.

Kombinacijom drame, ironije i igre delo „Puškin. Slučaji” otvara prostor za promišljanje univerzalnih tema: identiteta, slobode i smisla življenja. O tome da li su ga u radu inspirisali i neki autentični srpski segmenti, naš sagovornik kaže:

– To nisu direktni citati, već pre atmosfera, veoma živa i otvorena, sa snažnim osećanjem istorijskog pamćenja. U Srbiji se drugačije oseća veza između lične sudbine i velike istorije, i to se poklopilo sa Puškinovim svetom u kojem pojedinačni slučaj uvek postaje odraz sudbine epohe. Predstava „Puškin. Slučaji” od početka je zamišljena kao prostor susreta u kojem srpska i ruska kulturna optika ne konkurišu jedna drugoj, već se dopunjuju. Zato mi je višejezičnost scene principijelno važna. U njoj postoji prevod, prelazak sa jednog jezika na drugi, pa čak i tema da je „sve režirano”: uključujući našu spontanost. To je nastalo iz iskustva rada u Beogradu, gde publika dolazi iz različitih jezičkih i kulturnih sredina i gde pozorište postaje prostor stvarnog dijaloga, a ne monologa jedne tradicije. Odatle i rad sa titlovima (izvođenje se odvija na srpskom jeziku, uz ruske titlove), sa muzikalnošću teksta i sa plastičnim crtežom uloge koji se čita i na nivou smisla i na nivou intonacije i ostaje razumljiv bez obzira na jezik.

Filip Vinogradov je zaista inspirativan sagovornik. Kad je reč o tome da li je nailazio na teškoće prilikom prilagođavanja ruske klasike savremenom beogradskom pozorišnom prostoru, on objašnjava:

– Glavna teškoća je razlika u kulturnim asocijacijama. Ono što je jednom gledaocu očigledno, drugom može biti potpuno neutralno. Zato tražimo ne književni, već pozorišni način postojanja teksta. Radimo kroz radnju, vizuelnu sliku, muzikalnost i direktan razgovor sa gledaocem. Puškin kod nas nije muzejski autor, on postaje učesnik današnjeg razgovora o pamćenju, slobodi izbora i o tome da li živimo po unapred napisanom scenariju ili smo u stanju da ga promenimo.

U tom smislu teškoća postaje metod: potreba da objašnjavamo novi pozorišni jezik.

Vinogradov iznosi i zapažanje o tome kako beogradska publika reaguje na Puškina u poređenju sa publikom u Rusiji:

– Čini mi se da gledalac ne reaguje na Puškina kao na školsku lektiru, već na predstavu kao samostalno umetničko delo. On pre svega doživljava energiju scene, postojanje glumca, ritam i slikovni svet predstave. Za jedan deo publike to je susret sa poznatim tekstom u neočekivanom kontekstu, za drugi potpuno nova priča. Ali emocionalna reakcija nastaje na istom mestu, tamo gde se govori o ljudskom izboru, ljubavi, strahu, časti i slučaju koji menja sudbinu.

U sali se stvara posebna atmosfera: različiti kulturni kodovi čitaju se različito, ali emocionalna reakcija često je ista. Upravo tu nastaje zajednički prostor za srpsku i rusku publiku i potvrđuje se da ne govorimo o književnosti prošlosti, već o živom pozorištu sadašnjosti.

Postoji li razlika u srpsko-ruskom doživljaju, kakvo je njegovo iskustvo?

– Naravno da postoji. Postoje slojevi koje brže prepoznaje ruska publika, poput istorijskih ili književnih aluzija, i teme koje snažnije odjekuju ovde, povezane sa iskustvom devedesetih, raspadom zemlje i ideološkim podelama. Ali za mene je važno da predstava postaje mesto susreta tih različitih iskustava, zajednička teritorija. Ne pokušavamo da bude „razumljiva svima” na isti način, stvaramo situaciju u kojoj različiti gledaoci čitaju različite slojeve, a ipak ostaju unutar istog emocionalnog polja – kaže Vinogradov i dodaje da ga je život u Beogradu naterao da ponovo formuliše šta je pozorište, zašto je potrebno i na kojem jeziku treba da govori.

– Rad u drugoj kulturnoj sredini lišava vas automatizma, svaki smisao i svaka forma moraju iznova da se pronađu. Ovde nije moguće osloniti se na već postojeće mehanizme, već se jezik svake predstave gradi od početka, sa većom preciznošću i odgovornošću. Paralelno je nastao Ruski teatar u Beogradu kao samostalna stvaralačka platforma-prostor u kojem se povezuju različite pozorišne tradicije, jezici i očekivanja publike. Pojavili su se međunarodni festivali i gostovanja, novi formati rada, i sve to širi rediteljsko mišljenje: pozorište počinjete da vidite ne samo kao umetničko delo već i kao prostor dijaloga, obrazovanja i kulturne diplomatije. I, možda, najvažniji rezultat tog iskustva jeste razumevanje pozorišta kao mesta stvarnog, ljudskog razgovora i osećaj da ono zaista može da povezuje ljude, čak i kada govore različitim jezicima. Ono prestaje da bude samo estetska forma i postaje način da se govori o vremenu u kojem živimo – kaže na kraju Filip Vinogradov.