Stres i usamljenost vode ka zavisnosti od društvenih mreža

Na svetskom nivou procenjuje se da između pet i 25 odsto ljudi ispunjava kriterijume za zavisnost od društvenih mreža, a raspon zavisi od načina na koji je problem definisan. Iako interesovanje istraživača raste, ova pojava još nije formalno priznata kao klinički poremećaj, pa granica između intenzivnog i problematičnog korišćenja nije precizno određena.

Kristina Vujović, master psiholog i diplomirani psihoterapeut, ističe da su najaktivniji korisnici društvenih mreža mladi između 18 i 29 godina, a prednjače i tinejdžeri. Procene pokazuju da između 55 i 82 odsto tinejdžera i mladih redovno koristi društvene mreže. Za mnoge one su glavni način komunikacije i povezivanja sa vršnjacima. U ovoj grupi posebno se izdvajaju studenti, jer mreže koriste za kontakt sa kolegama i profesorima, razmenu informacija i rad na zajedničkim projektima.

– I milenijalci su široko rasprostranjeni korisnici – generacija uz koju je sve zapravo i počelo. Smatra se da su među najaktivnijima kada je reč o zabavnom sadržaju, što kod dela njih može prerasti u zavisnost. U početku su mreže koristili za održavanje kontakta sa porodicom i prijateljima, a danas ih koriste i u edukativne svrhe. Pored zabave, društvene mreže su im važan alat za posao. Kroz njih predstavljaju profesionalne veštine i povezuju se sa novim karijernim prilikama. U preduzetništvu su im posebno važne za promociju usluga i pronalaženje novih klijenata – dodaje Vujovićeva.

Ova vrsta zavisnosti se prepoznaje po stalnom posezanju za telefonom, gubitku osećaja za vreme dok se skroluje i teškoći da se korišćenje prekine čak i kada osoba zna da bi trebalo. Često se javljaju umor, razdražljivost i pad koncentracije. Vremenom postaje sve teže udaljiti se od ekrana, jer kratke „nagrade” poput lajkova i poruka podstiču potrebu da se vraća po još. Telefon daje kratke nalete prijatnog osećaja, pa zavisni pojedinci počinju da ga proveravaju čak i kada za to nema posebnog razloga.

– Upravo ta potreba da se stalno bude prisutan „na mreži” može dovesti do kompulsivne upotrebe. Vremenom se razvija tolerancija, pa je potrebno provoditi sve više vremena na mrežama da bi se postigao isti efekat. Kada se korišćenje znatno smanji ili prekine, mogu se javiti neprijatna osećanja, razdražljivost ili napetost, zbog čega se osoba vraća prethodnom obrascu ponašanja, što je poznato kao relaps – dodaje naša sagovornica.

Zavisnost od društvenih mreža može ozbiljno da naruši mentalno zdravlje i povezana je sa višim nivoima anksioznosti i depresivnih simptoma.

Takođe, postoji pritisak da se prikaže idealna slika sebe u virtuelnom svetu kroz stalna poređenja sa drugima, što dodatno povećava stres. Vremenom to može pogoršati osećaj neadekvatnosti i produbiti izolaciju. Može doći do udaljavanja od porodice i stvarnog kontakta sa ljudima, kao i do gubitka interesovanja za aktivnosti i hobije u kojima se ranije uživalo. U stalnom protoku informacija gubi se fokus, a granica između potrebnog i prekomernog korišćenja postaje nejasna.

– Mnogi ljudi posežu za društvenim mrežama kada su pod stresom ili se osećaju usamljeno. Nekada samo postoji potreba da se skrenu misli. Posle napornog dana lako se sklizne u naviku da se sedne na kauč i mehanički otvori telefon, samo da bi se „malo isključili”. Tome se često pridružuje i strah od propuštanja – osećaj da drugi doživljavaju zanimljivije trenutke ili napreduju brže. Taj osećaj podstiče potrebu da se bude stalno onlajn, da se redovno proveravaju objave i upoređuje sopstveni život sa tuđim, što može povećati anksioznost i sumnju u sebe – navodi Vujovićeva.

U početku korišćenja društvene mreže pružaju osećaj povezanosti i pripadnosti, pa se koriste kako bi se ublažile neprijatne emocije. Vremenom takav način regulisanja raspoloženja može prerasti u naviku i prekomernu upotrebu. Dodatno, stalna digitalna uključenost doprinosi tome da mreže postanu deo svakodnevice – koriste se zbog posla, školskih i roditeljskih grupa, kao i organizacije događaja. Kontinuirane poruke i obaveštenja otežavaju postavljanje granica, što može doprineti produženom i nekontrolisanom korišćenju.

– Često se traži brza uteha od dosade, usamljenosti ili pritiska obaveza. Umesto da se ta stanja prepoznaju, poseže se za nečim što kratkoročno podiže raspoloženje. Kada se ti obrasci osveste, lakše je postaviti jasne granice, odvojiti deo dana bez ekrana i vratiti se aktivnostima i odnosima koji imaju stvarni smisao. Praktične mere uključuju ograničavanje vremena na mrežama, korišćenje tajmera za aplikacije i odluku da se u trenucima dosade ne posegne odmah za telefonom. Važno je i da se prate samo oni sadržaji koji nas inspirišu ili umiruju, umesto onih koji iscrpljuju – dodaje Vujovićeva.

Kada je vreme da se potraži pomoć? Kristina Vujović naglašava da to zavisi od stepena problema. Kada navika počne da zauzima prostor koji pripada odmoru, odnosima ili brizi o sebi, potrebno je ozbiljnije sagledati situaciju.

– Važno je zastati i zapitati se šta zaista donosi osećaj zadovoljstva. Koje aktivnosti i odnosi vraćaju energiju? Osećaj povezanosti i pripadanja ne može dugoročno zameniti ekran – on se gradi kroz stvarni kontakt. U težim slučajevima, kada su prisutni anksioznost, depresija ili gubitak kontrole, korisno je potražiti stručnu pomoć. Psihološko savetovanje i psihoterapija mogu pomoći da se razumeju dublji razlozi i razviju zdraviji načini regulacije emocija – navodi master psiholog i diplomirani psihoterapeut.

Istraživanja pokazuju da zavisnost od društvenih mreža retko ostaje potpuno izolovana. Uočava se preklapanje sa drugim rizičnim ili zavisničkim ponašanjima, poput prekomerne upotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, kao i kompulsivnog korišćenja digitalnih sadržaja. Ipak, to ne znači da svaka osoba razvija i drugu zavisnost, već da postoji povećana verovatnoća da se ti obrasci ponašanja preklapaju.