O autonomiji i dostojanstvu života u starosti

Tačno 18 godina posle svetskog uspeha njegovog debitantskog filma „Balast” sa kojim je boravio i u Srbiji, učestvujući tada na festivalu „Sinema siti” u Novom Sadu, američki arhitekta i filmski reditelj Lens Hamer snimio je novi film „Kraljica na moru” i na nedavno završenom 76. Berlinalu osvojio za njega „Srebrnog medveda” i „Medveda” za najbolju sporednu ulogu, koja je otišla u ruke glumačkom tandemu Ana Kalder-Maršal i Tom Kortni.

Hamer je sada pred publiku doneo osetljivo, ali beskompromisno filmsko istraživanje Alchajmerove bolesti. Prikazujući seksualno ponašanje starije osobe koja živi sa demencijom, teme koju mnogi smatraju kontroverznom, njegov film se suočava sa dubokom etičkom dilemom koja se nalazi između želje i ranjivosti, pokreće hitna pitanja o autonomiji, dostojanstvu i složenosti seksualnog pristanka u kasnijem životnom dobu, podstičući dublje razmišljanje o tome kako društvo doživljava starenje tela i sposobnosti zastupanja samog sebe. Ovo je i priča o tročlanoj porodici: otac Martin (Kortni), kćerka Amanda (Žilijet Binoš) i obolela majka Lesli (Kalder-Maršal), koja je svedok agonije voljenog bića, i jeste i dirljiv i drag film koji će videti i srpska publika u distribuciji kuće „MegaCom Film-MCF”...

Šta vas je privuklo ovoj priči o Alchajmerovoj bolesti i seksualnom pristanku?

Etička dilema u središtu priče me je zaokupila. Čitao sam nekoliko stvarnih priča o starijim parovima gde je muž nastavio da ima seks sa ženom nakon što je ona razvila demenciju, a njihovo odraslo dete je pokušalo da to zaustavi. Ono što me je pogodilo je koliko sam se osećao nesigurno zbog toga, pa čak i stideo te nesigurnosti. Zatekao sam se kako razmišljam o njihovoj kćerki. Bilo koji izbor koji ona napravi nekome će nauditi. Ako to zaustavi, može povrediti svog oca. Ako to dozvoli, može dozvoliti da naudi svojoj majci. Demencija se javlja postepeno, poput metafore kuvanja žabe. Muž možda čak ni ne shvata koliko je njegova žena obolela. Možda zaista veruje da je ona još sposobna da pristane. Mogu da saosećam sa tim slepilom. Želeo sam da istražim nijanse i nerešivost te dileme. Trudio sam se da ostanem neutralan u filmu, iako imam mišljenje.

Pretpostavljam da ste pre početka snimanja sproveli i medicinska istraživanja?

Opsežno istraživanje. Prvobitno sam napisao scenario smešten u Njujorku, ali kada smo produkciju preselili u Veliku Britaniju, morao sam sve da prilagodim. Postupci u slučajevima seksualnog napada značajno se razlikuju između SAD i Velike Britanije. U Velikoj Britaniji postoje specijalizovani centri za upućivanje na seksualne napade i posvećeni službenici. Doveli smo prave konsultante, kao što su bivši policajci, lekar SARC-a i socijalni radnik. Proveli su nas kroz svaki proceduralni detalj. Često smo morali da prerađujemo scene jer nisu bile tačne. Istina je bila neophodna.

Izabrali ste fantastičnni glumački trio, kakav je bio vaš odnos sa glumcima?

Bilo je veoma posebno. Proveli smo ceo mesec zajedno na probama, samo Žilijet, Tom, Ana, ja i moja produkcijska partnerka Gabrijela tokom čitavog tog procesa. Razgovarali smo o svakoj sceni bez previše oslanjanja na scenario. Sve sam snimio i dopunjavao scenario na osnovu njihovih improvizacija. Taj proces nas je neverovatno zbližio. Tom i Ana su se poznavali godinama, jednom su zajedno izvodili „Hamleta”, a Žilijet je postala deo te porodične dinamike. Njihova hemija nije bila veštačka. Bila je iskrena. Žilijet je posebno izvanredna. Ona može da komunicira čitave emocionalne lukove bez dijaloga. Jednostavno usmerite kameru na nju, a ona radi ostalo.

Kamera se drugačije kreće u različitim prostorima, šta je bila vaša namera?

Sa našim snimateljem Adolfom Velosom, želeli smo da suptilno odrazimo različite emocionalne dinamike. Scene sa starijim parom su statičnije, postoji inercija na kraju života, fizička nepokretnost. Scene sa mlađim likovima su snimane iz ruku i dinamičnije. Praktično govoreći, te scene su bile potpuno improvizovane, pa je kamera morala da ih prati, a ne da ih kontroliše. To je stvorilo haotičniju, živu energiju. Kasnije, kada se u priči starijeg para pojavi anksioznost, uveli smo i tu suptilno kretanje rukom. Jedva primetno, ali dovoljno da sugeriše nestabilnost.

Zašto ste snimali u Londonu?

Na kraju se sve svelo na kasting. Žilijet je odmah pristala. Onda sam se obratio Tomu Kortniju. On je oduvek bio moj prvi izbor, i on je takođe rekao da. U tom trenutku, imalo je više smisla snimati u Londonu i angažovati britanske glumce za ceo film. Kada se Tom pridružio, London je postao prirodno mesto snimanja.

Zašto ste izabrali tako mračan kraj filma?

Demencija je mračna. Video sam je izbliza preko prijatelja i porodičnih poznanika. To je jedno od najbolnijih iskustava koje ljudi podnose. Frustriraju me filmovi koji sentimentalizuju demenciju ili pokušavaju da prikažu svet iz perspektive osobe koja pati od nje, jer ne možemo zaista da spoznamo tu unutrašnjost. Želeo sam da osobu sa demencijom držim neprozirnom i da se umesto toga fokusiram na tugu i zbunjenost onih oko nje. Što se tiče Martinove smrti, istraživao sam najčešći uzrok smrti kod muškaraca starijih od 65 godina i to su padovi u kupatilu. Izabrao sam najbanalniju, najobičniju mogućnost. U stvarnosti nema dramatičnog iskupljenja.

Da li ste razmišljali o publici koju priča o Alchajmerovoj bolesti može da pogodi dok gleda ovaj vaš film?

Da, i osećam se kontradiktorno. Moja prva odgovornost je da napravim što istinitiji film. Ali brinem se da bi to moglo biti bolno za porodice koje trenutno prolaze kroz ovo. Istovremeno, ovaj film možda može ponuditi nešto vredno onima van neposredne krize. Još nisam siguran u vezi sa tim.

Šta tačno znači naslov „Kraljica na moru”?

Na engleskom „at sea” (na moru) znači izgubljena. Imao sam sliku kraljice na ratnom brodu. Kada je matrijarh u opasnosti, cela nacija je u nevolji. Možda „kraljica” predstavlja matrijarhalnu figuru u različitim fazama života. Nisam sasvim siguran. Naslovi često dolaze intuitivno.

Zašto ste se vratili filmskoj režiji tek posle 18 godina?

Veoma je teško finansirati ovakve filmove u Sjedinjenim Državama. Nema državnog finansiranja, a projekti moraju biti komercijalno isplativi. Došao sam do tačke u kojoj sam jednostavno ponovo želeo da snimim mali, jeftin film. Jednog popodneva sam za kuhinjskim stolom skicirao veći deo ove priče. To mi se nikada ne dešava, obično sam veoma spor. Osećao sam da je ovo nešto što moram da nastavim i to brzo.