Golf (a šta drugo?)

Živim u Švajcarskoj u gradiću na obali jezera. Sa mog prozora na 12-tom spratu vidim celo jezero, planine obrasle šumama, krovove kuća starog grada, zvonike crkvica, malu tvr]avicu i kanal sa par mosti’a. Nemam zavese na prozorima i svaki dan imam neku drugu sliku sa istim motivima kad gledam kroz prozor. Zvuči kičasto ali stvarno je tako. Bilo kojim od dva lifta sam za 15-ak sekundi u holu solitera sa mramornim pločama i persijskim tepihom i sa dve male palme u velikim ćupovima u uglovima. Deset koraka i ja sam u supermarketu koji je u sklopu solitera. Još deset i evo me u radnji sa balkanskim proizvodima koja mi je važna zbog eurokrema. Pedesetak metara dalje je mala benzinska pumpa sa radnjicom koja radi do deset uveče koja mi je važna zbog kikirikija.

Deset minuta hodom je udaljena železnička stanica sa koje voze vozovi svakih pola sata do Ciriha ili na drugu stranu do Ženeve. Treba mi sat i dvadeset minuta do ciriškog aerodroma (što mi je važno zbog Beograda) ili sat i po do Ženeve ili sat do Bazela ili pola sata do Berna.

Odmah pored stanice je veliki tržni centar. U blizini – deset minuta hodom od mog solitera je i mala brana sa prevodnicom na najvećoj švajcarskoj reci Ari koja je široka kao Sava od novobeogradske strane do Ade Međice. Na njenim obalama kao i na obalama kanala ispod mog solitera su vezani (parkirani) čamci. Ima na hiljade čamaca, jedrilica, jahti i jahtica tako vezanih na obalama Are, kanala i jezera. U luci na jezeru koju isto vidim sa mog prozora su parkirani veliki brodovi i katamarani koji voze putnike po jezeru.(/slika2)Treba mi pola sata kolima do posla, petnaest minuta kroz grad i još petnaest minuta autoputem. Radim u fabrici koja proizvodi plastične zupčanike kao „quality supervisor“. Firma je mala sa tridesetak zaposlenih od kojih je polovina tu duže od 25 godina. U istoriji firme koja egzistira već 30-tak godina još niko nije otpušten.

Delim veliku kancelariju sa jednom koleginicom i jednim kolegom. Slažemo se super i mnogo se smejemo i zezamo. Nedavno sam sa šeficom bio u Nemačkoj na kursu za obuku korišćenja nove mašine. U ovoj obuci i kasnije treningu na mašini kod nas u firmi će nam proći ovih još par zimskih meseci.

A onda dolazi proleće koje čekam „kao ozebo sunce“ zato što onda počinje nova golf sezona. Golf je čudo. Obožavam ga. Promenio mi je život – na bolje. Onako kako ga ja upraznjavam golf je sport. To kažem zato što kao i svi ostali sportovi može da se igra i upražnjava po malo, rekreativno i povremeno. Ali može da se upražnjava i onako kako ga upražnjavamo neke moje kolege iz kluba i ja, a to je svaki dan, po svakom vremenu i u svim godišnjim dobima osim zime (u Švajcarskoj).

Momenat kada predveče pri zalasku sunca ideš polako sa kolegama prema klupskoj kući i pivu posle dva sata igranja golfa ili momenat kada udaraš prvu lopticu na nekom terenu u Irskoj dok pada kiša i šiba te vetar.... ili momenat kada ti mali Japanac okruglog, nasmejanog lica u Tunisu za vreme runde nešto objašnjava na engleskom koji samo on razume ali znaš da je u vezi golfa (what else?) ili kad shvatiš u Turskoj na terasi posle runde da si igrao sa glavnim direktorom Siemensa i vrhunskim hirurgom iz Minhena koji su toliko normalni da to nije normalno ....ili momenat kada na pozivnom turniru banke UBS na prelepom terenu golf kluba Neuschatell stojiš na pobedničkom postolju i primaš nagradu ....to je nešto što se ne zaboravlja i što mi oplemenjuje život.

Šta sam hteo ovom malom pričom? Ništa naročito verujte mi, osim da malo ubijem vreme u ove zimske dane dok ne počne nova sezona - golfa. Moj tekst je i meni pomalo blesav ali se nadam da ipak odgovara temi, jer se traži priča o svakodnevici, a ovo je moja svakodnevica! U zdravlje svima i srećna vam Nova godina.