Bez sreće nema ništa!

Hodam, pišem, obiđem svoj teatar, gledam televiziju i to je sve. Pešaka idem, i tako treba. Umorim se, ali kažem sebi – nećeš tako lako da se predaš. Rešila sam do guram do 100. godine, pa sad šta je tu je.

Ovako, kao za sebe, priča glumica neponovljivog umetničkog dara Marija Crnobori u neformalnom razgovoru sa svojim kolegama prijateljima u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. I pored toga što je zakoračila u desetu deceniju života, legenda našeg glumišta Marija Crnobori svaki dan navrati u svoje Jugoslovensko dramsko... I, tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Navrati do biletarnice da pozdravi Sašu, svrati u pres službu do Marine i Jelene, donese im pečeno kestenje, odšeta do probne sale da vidi kako teku probe. Za svakoga ima lepu reč, mladim glumcima uputi poneku duhovitu opasku, ispriča zanimljivu anegdotu, prokomentariše aktuelne događaje.

Ušla je u svoje pozorište i pre par dana, tiho, dostojanstveno, sa braon kapom na glavi. I, uprkos kiši koja je, kako reče, tako dosadno rominjala, sa širokim osmehom koji ju je oduvek krasio.

– Ma šta ćete pisati o meni, već je sve ispričano. Nemojte – rekla nam je dok sedimo „osluškujući” pogodan trenutak da je zamolimo za intervju.

Nije pristala. Već odavno je raskrstila sa medijima, na znatiželjna novinarska pitanja ne odgovara. Samo u prolazu simpatično odmahne rukom sa blagim komentarom „beži” i to je sve. Ipak…

– Idem i mislim se da li da kupim štap ili da ga ne kupim. Neću, kažem, još imam dve noge, da se brinem o trećoj, e neću! Nije novinarski posao lak, nije ni glumački. A kako je tek rudarima? Njima je najteže – upijamo svaku izgovorenu reč Marije Crnobori.

Nezaboravna tragetkinja, Ifigenija, Antigona, Fedra,Ofelija, Gertruda... Marija Crnobori pomno prati aktuelne kulturne događaje u gradu i šire. Sve predstave odgleda, ali ne ide na premijere, gleda treću predstavu. Nije ispravno reći druga repriza, opominje prisutne Marija Crnobori, to je treća predstava.

– Ne trpaj se tamo gde ti nije mesto. To naročito treba zapamtiti. Što se nagledam televizije! Ne pišem dnevnik, to se ja zabavljam. Ne volim to čudo zvano kompjuter, ni mobilni. Da mi se dere tamo u džepu. Ne želim! Kupili mi moji za Božić, šta će mi, do sada sam živela bez njega, pa mogu i sada – priča Marija Crnobori.

– Ko vas je naterao na novinarski posao, znatiželjno nas propituje draga Marija Crnobori i, u isto vreme, dodaje: – Ja znam ko je mene naterao na glumu. Uzeli su me za ruku, a kako sam ja štreber, poslušala sam ih i otišla. Nisam uopšte znala šta je to, ja sam učiteljica. Joj, šta sam sve prošla. Treba ti sreća, bez sreće nema ništa! A moja karijera? To je sticaj okolnosti, priča nam.

Rođena u Banjolama, pored Pule, Marija Crnobori školovala se za učiteljicu u Zagrebu u Istarskom internatu, gde je primećen njen glumački dar. Glumačku akademiju završila je u Zagrebu. Igrala je kao učenica u HNK u Zagrebu i, posle kratkog angažmana u Narodnom pozorištu u Rijeci, davne 1947. godine, na poziv Bojana Stupice i Elija Fincija, dolazi u Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, kojem je ostala verna do danas. Glumica velikog sjaja ostvarila je brojne uloge, dobitnica je reprezentativnih umetničkih nagrada. Lepezu svojih dramskih i tragičkih uloga ostvarila je uspešno i na drugim scenama. O njenom uspehu najbolje svedoči posveta koju joj je napisao Žan-Pol Sartr posle premijere njegove drame „Iza zatvorenih vrata”:

„Gospođi Mariji Crnobori sa zahvalnošću, što je htela ponekad ne biti Fedra, da bi bila tako izvrsna Ines...”

Gradilište nove zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta obilazila je svakodnevno, pratila, učestvovala i delila sve uspehe, mene, padove svojih kolega i svog teatra.

Kosa skupljena u punđu Marije Crnobori i klasično oblačenje nisu se promenili do danas. Nikada privatno nije pridavala posebnu pažnju fizičkom izgledu. Nije se, kaže, trudila oko odeće u privatnom životu ni kad je bila glumica. „Čovjek mora imati svoj sklad”, znala je da kaže. „Možeš obuti cipele s koliko god visokom petom, ali si uvek visoka koliko si visoka.”

„Marijine ljudske i glumačke figure setim se najčešće”, napisala je Mira Stupica, višedecenijska koleginica i prijateljica, u zborniku „Marija Crnobori”, „kada me iz njenog, životom i godinama već porušenog lica, iznenada pogleda ona mlada Marija krupnih i prelepih očiju”, i dodala: „Ako glumci služe boginji Taliji, Marija je sigurno bila njena najčistija sveštenica. Ona nikada u nju nije posumnjala, ni jednu molitvu skratila, nijedan post preskočila – služila je svakom slovu svoje biblije, do kraja predano”.

-----------------------------------------------------------

Iz Dnevnika: Neka govore mlađi

Izdvojili smo deoiz Dnevnika Marije Crnobori, odnosno beleške povodom priprema za 60. godišnjicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta:

„Opet lijep dan iako je pod večer bilo kiše. Bila sam TAMO (Jugoslovensko dramsko pozorište, prim. a.). Rekla sam Cvejiću da neću na Dan pozorištagovoriti, niti na filmu! Neka govore mlađi, a i da sam ja svoje već rekla. Nekako mi baš ne ide da se više „mučim”. Mira (Stupica) će snimati, a to je dobro i to je dosta, jer je tako i početak, sa dugim trajanjem, fiksiran! Ruku na srce: Cveja je zaista čovjek vremena, koji je sačuvao i ime pozorišta i bio, od početka nove gradnje, poslije požara stare zgrade, stalno prisutan. I kaže: „Dok sam živ ne dam ime pozorišta!” Nije mu bilo lako svih ovih burnih godina! Izdržao je sve, a izdržaće i dalje, sa odličnim saradnicima, zapisala je Marija Crnobori u svom Dnevniku (petak, 18. januar 2008)