Samouki majstor za tambure

Kikinda – Iako je duboko zagazio u osmu deceniju, Dušan Brankov (77) još uvek pravi tambure sa istim entuzijazmom kao i pre četvrt veka, kada je počeo da se bavi ovim zanatom. Pre toga bio je nastavnik matematike i fizike, prevodilac i šef propagande u preduzeću „IDA – Opel vozila”. U mladosti se bavio i fotografijom i obradom drveta, a onda se opredelio za zanimanje koje ga fizički ne opterećuje, a pruža mu neizmerno zadovoljstvo.

– Sa tamburama se družim od rane mladosti. Moj deda je bio član jednog orkestra još pre Prvog svetskog rata. Pošto sam odrastao kod babe i dede, a oni u kući nisu imali struju, uveče sam, čekajući na večeru i grejući leđa uz seljačku peć, drombuljao tu dedinu tamburu. Kada sam odlučio da se bavim izradom tambura, nisam imao kod koga da izučim zanat. Sakupio sam neku literaturu o pravljenju gitara i violina i odatle sam učio. Izgradnja tambura je vrlo delikatan posao, zahteva upornost i mnogo truda. Drvo je takav materijal da nikad ne znate šta će od toga što radite ispasti. Graditelj ne zna kakav će kvalitet zvuka imati instrument sve dok ne bude gotov. U početku, instrumenti nisu bivali onakvi kakve sam želeo da napravim. Bez obzira na to, nisam bacio nijednu tamburu, ali sam neke morao i po tri puta da rasturam. To je jedini put učenja – kaže za naš list Dušan Brankov.

Svoje znanje i iskustvo ovaj samouki graditelj tambura pretočio je i u knjigu koja je, na inicijativu Udruženja tamburaša iz Sjedinjenih Američkih Država, prevedena na engleski jezik. Zahvaljujući tome, stigla je i do američkih univerziteta i tamošnjih javnih biblioteka.

U njegovoj radionici nastalo je više od 270 instrumenata. Malu bisernicu izradi za tri nedelje, a veće komade za mesec dana. Kaže da, pre nego što se upotrebi, drvo treba da se suši sedam godina. Za tamburu, kao i ostale žičane instrumente, najbolji je šareni javor, jer je lak za oblikovanje, daje odličan zvuk, a lepo i izgleda.

– Moji instrumenti našli su kupce u Americi, Izraelu, Nemačkoj, Makedoniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, a u Kikindi sam prodao samo jedan. Najponosniji sam na dvadesetak tambura koje sam izradio za Osnovnu školu u mestu Jaša Tomić. Jednom prilikom pozvali su me na svoj koncert i ja sam bio presrećan slušajući muzička dela koja se izvode na mojim instrumentima – ističe Brankov.

Pre Drugog svetskog rata, samo u Novom Sadu i Subotici postojalo je po desetak majstora ovog zanata. Svako veće mesto imalo je ponekog zanatliju koji je mogao da popravi tamburu, a poznati senćanski graditelj Bocan je imao čak sedmoricu radnika i prodavnicu tambura u Beogradu. To je bilo zlatno doba tambura, pa su svi imali stalne mušterije i mogli su lepo da žive od toga. Brankov veli da je danas situacija neuporedivo drugačija. U Vojvodini je svega desetak graditelja, zarada baš i nije najbolja, pa majstori jedva da imaju kome da prenesu tajne izrade ovih plemenitih instrumenata.