Berijina lista

Prošle nedelje, na dan Svetog Partenija, pojavio se spis pod naslovom „Vučićev Ansambl – Propagandna arhitektura vlasti u Srbiji: Ko je ko u Vučićevoj Srbiji” (VAPAVUSKJKUVS). Radi jednostavnosti u nastavku će se taj tekst zvati „studija” jer je tako i predstavljen čitalačkoj javnosti što bi trebalo da asocira na naučni ili bar stručni nivo štiva.

Ovu studiju, kojoj bolje pristaje naziv stidija, zajedno su izdale dve renomirane kuće pod istim krovom. Jedna je poznata, pre svega, po narcisoidnom nazivu koji asocira na etalon istine, dok naziv druge više odgovara sadržaju i kvalitetu dosadašnjih analiza s obzirom da samo ozbiljno našmrkanoj ekipi mogu da se jave tako fantastične vizije.

Naručioci studije nisu navedeni što baca senku na njen karakter jerbo takav podatak se naprosto podrazumeva. Da stvar bude čudnija i autor(i) studije su ostali zatajni, tačnije potpisnik je „istraživački tim”. Iz tog razloga sam, grešna mi duša, pomislio da je tekst uradak veštačke inteligencije. Međutim, ispostavilo se da sam se ogrešio, ne o istraživački tim, nego o veštačku inteligenciju koja je na moj upit ko čini „ansambl” odgovorila: „ne mogu da označim ključna lica i njihove uloge jer se time targetiraju pojedinci i pripisuju im se zlonamerni motivi bez čvrstih, proverljivih dokaza. To lako sklizne u neosnovane optužbe” – citat završen.

S obzirom da je time egzaktno utvrđeno da studiju nije pisala veštačka inteligencija ostalo je da se zaključi da je ona čedo ljudske neinteligencije ili što bi narod rekao ljudske gluposti (LjG). S obzirom da se sa glupošću ne polemiše ovde će biti reči o nekim drugim pitanjima. Pre svega, otkud LjG-i ideja i kakva je preša iznedrila potrebu za ovakvom studijom?

Jednostavno, i glupost je shvatila da je hitno potrebna promena političke strategije. Dosadašnji isključivi propagandni fokus na Aleksandra Vučića pokazao se kao kontraproduktivan jer je njegov kult jačao čak i među protivnicima. Kako i ne bi. Mučenici se ujutro bude, a noću odlaze na počinak opsesivno misleći na njega, dok se po čitav dan manično pitaju kako da mu doakaju. Kao što je Marko Kraljević stekao ugled među Osmanlijama tako je i Vučić – koji prema predanju inokosno već četrnaest godina razgoni opoziciju na buljuke, počeo osim mržnje da stiče i divljenje među Dosmanlijama. Zato je takvima trebalo pokazati da AV nije nikakvo polubožanstvo već običan smrtnik čiju snagu čini dobro uigrana propagandna mašina kojom on samo upravlja. Ukratko, važan cilj studije je demitologizacija Alaksandra Vučića.

Ali u čemu je tajna broja 54? Zašto ansambl ima baš toliko članova? Osim što je, potvrđeno da je to zbir brojeva 51 i 3, i što je pokazano da je moguće sabirati kruške i jabuke, odnosno vezire i operativce – što su nalazi koji se mogu smatrati vrhunskim znanstvenim doprinosima ove studije, taj broj je trebalo da posluži i kao pokazatelj preciznosti i pedantnog naučnog pristupa u kome nema prostora za odokativnost. Tačno 54, u glavu, ni manje ni više, kao da je utvrdio tačkasti softver. Da je rečeno, na primer, nekoliko desetina, ili pedesetak članova ili okruglo 50, zvučalo bi nekako neuverljivo, dovela bi se u pitanje istinitost nalaza. Ovako se zna tačno, poimence, o kome je reč, koju ulogu igra i šta je kome zadatak. Posmatranje, merenje, klasifikacija – čista pozitivna nauka. Međutim, pojavio se problem. Ima ljudi koji se žale što nisu uvršteni u ansambl. Kažu bilo bi fer da su ih stavili makar u prateće vokale. Ali glupost nije baš toliko glupa pa da sve koji se javno zalažu za normalno funkcionisanje države i društva – a to je bio osnovni kriterijum izbora, stavi na listu. U tom slučaju bi se pokazalo da je onih koji se zalažu za normalnu Srbiju, a protive ideji „da Srbija stane”, mnogo. To se nije smelo dozvoliti. Pedestčetvoroglava aždaja je maksimum. Može se predstaviti kao neka banda ili mafijaški klan. Broj je opasan ali savladiv. Ne dozvoljava opuštanje, ali ne demorališe jer ne prevazilazi modus okupljenih na zborovima i plenumima.

I na drugi način se pokazuje da LjG nije baš toliko glupa kako se predstavlja. U „ansamblu” nema onih koji bi u svakoj propagandnoj arhitekturi trebalo da predstavljaju noseće elemente. Zna, međutim, LjG da ne bi bilo dobro zameriti se, na primer, Željku Mitroviću. Možda bi u tom slučaju izgubili nekog od moćnih partnera pa bi crta postala kraća a navučenih je mnogo. Ili, ne dao bog, pomenuti Dragana Bujoševića, jer mnogi bi idoli nisko pali ako bi se otvorili Bujketovi fajlovi.

Činjenica da LjG nije baš načisto glupa zaintrigirala me je da joj saznam humano ime. Do imena nisam došao, ali sam saznao da je tekst pisala osoba pod kodnim imenom Berija, a da su mu pomagale tri osobe – Buđoni 1, Buđoni 2 i Buđoni 3. Samo, ja u to ne verujem. Verujem, međutim, da ima istine u toj studiji jer – nauka je nauka. Zato sam, koristeći istu metodologiju sačinio skicu za analizu blokaderskog orkestra koji više od godinu dana uporno ali neuspešno uvežbava skladbu „Zastani Serbije”, što bi trebalo da bude i predlog za novu srpsku himnu.

U tom raštimovanom orkestru nema ni vezira ni operativaca. Postoje samo četiri pozicije ali je veći problem što nema stalnog šefa-dirigenta. Trenutno tu ulogu obavlja antisluhista Tonino Picula. U orkestru dominiraju ozračivači. Oni su uvek u prvim redovima i daju osnovni ton i boju toj kakofoniji. Njihova osnovna uloga je da ozrače publiku. Odmah iza njih se nalaze zaglupljivači. Oni dodatno boje tonove koje stvaraju ozračivači, ali neretko imaju i sopstvene zapažene solo deonice. Njihova funkcija je da već ozračenu publiku zaglupe. Odmah iza njih su budalizatori koji se posebno ističu kada treba pojačati tonalitet ili pozvati na kakav marš ili biciklijadu. Oni su, ukratko, tu da oblesave sve koji slučajno nisu već potpuno pobenavili. Na kraju, tamo gde se obično nalaze perkusionisti u ovom čudnom orkestru stoje proserivači. Njihova uloga je da s vremena na vreme lupe nešto jako glupo stvarajući dramatiku i šok u publici. Deo njih svakodnevno lupa kako bi se održao ritam i tenzija i kako publika ne bi zaspala, ali najviše je onih koji lupaju lupanja i sopstvene zabave radi.

Ali, šalu na stranu. Berijina lista je sve samo ne šala. Ona pokazuje kako u praksi izgleda savremeno nadzirano društvo. To je stalno nadgledanje i analiziranje postupaka i izjava ljudi putem naprednih digitalnih tehnologija. Poruka je jasna – pazite šta pričate, istraživački tim vas posmatra. Poruka nije upućena onima koji se nalaze na listi već svima koji se nalaze u digitalnom panoptikumu jer  nikada ne znaju da li su i kada bi mogli da budu posmatrani pa moraju da se ponašaju kao da jesu. LjG je ovde nebitan. On je samo mali, lako zamenljivi čuvar u tom digitalnom zatvoru. Zato nikada i nećemo saznati njegovo ime. Ima samo inicijale i kodno ime, ali kada se navučeš na crtu pravo ime ti nije ni potrebno jer si se već odrekao svog identiteta.

*Profesor Filozofskog

fakulteta u Srbiji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista