Upozorenje na ono što se stalno vraća

„Sabirni centar” ili: ipak se okreće. Za mene, pozorište su daske. One znače život. A život bez kraja: nije život. Zato me „Sabirni centar” uvek vraća istom pitanju: gde prestaje kraj, a gde počinje početak?

Citiramo ove reči reditelja Darijana Mihajlovića na početku razgovora za „Politiku”. Povod je više nego simboličan: posle gotovo dve decenije nakon što je staro zdanje Narodnog pozorišta Subotica zatvoreno, ova kuća umetnosti u novom ruhu dočekuje svoju publiku. Kako i dolikuje – premijerom nove predstave. Reč je o komadu „Sabirni centar” Dušana Kovačevića u režiji Darijana Mihajlovića, koji će u produkciji subotičkog ansambla Drama na srpskom jeziku biti premijerno izveden večeras od 19 sati u novoj zgradi pozorišta.

– Ovaj tekst nosim sa sobom još od studentskih dana, od svog profesora Ljubomira Draškića, koji ga je postavio prvi put 1982. godine. Tada je vreme bilo drugačije. Danas je drugačije, ali ne onoliko koliko bismo voleli. Naš odnos prema smrti ostao je gotovo isti. I dalje joj se smejemo. I dalje je maskiramo šalom. Jer nas ništa ne nasmeje kao preterana žalost. Kovačević piše o rušenju koje se ponavlja. O krajevima koji se lažno predstavljaju kao novi počeci. O mentalitetu koji je naučio da preživi sve osim promene. I tu dolazim do onoga što me najviše boli: plašim se da smo se previše navikli na kraj.

– Dok Pavlović hoda između dimenzija, i pozorište je godinama hodalo između prostora. Menjalo je zgrade, ali ne i suštinu. Jer pozorište ne pripada zidovima. Pripada mogućnosti. Žan Vilar rekao je da je luster u parku video u pozorištu. Bez te vere da je nemoguće moguće pozorište bi nestalo. Ali mi i dalje zamišljamo. I ponekad se zamisao ostvari. Kao sada. Kada je pozorište ovde – besedi Mihajlović.

Drama „Sabirni centar” pisana je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Šta ovo delo znači danas?

„Sabirni centar” danas deluje gotovo proročki. Ono što je krajem osamdesetih bila slutnja raspada, danas je iskustvo života u trajnom prelaznom stanju. Komad više ne čitamo kao dramu o kraju jednog sistema, već kao priču o društvu koje se neprestano nalazi pred „novim početkom”, ali nikada do njega zaista ne stiže. Upravo u tom osećaju zaglavljenosti leži njegova savremenost.

Šta je sve Kovačević „upakovao” iza naslova „Sabirni centar”? Kakvu profesionalnu radoznalost očekujete od subotičkog ansambla?

„Sabirni centar” je metafora prostora u kojem se sabira sve ono što ne želimo da razrešimo. To nije samo mesto posle smrti, već i stanje svesti pre odluke. Od ansambla sam očekivao, i dobio, spremnost da se uđe u taj prostor bez ironijske distance. Ovo nije komad koji trpi glumu „sa sigurnog odstojanja”, on traži ličnu odgovornost svakog glumca prema onome što izgovara.

Kako predstava „Sabirni centar” osvetljava temu otvaranja novih prostora?

Otvaranje novog prostora samo po sebi ne znači promenu. Predstava se bavi upravo tom zabludom: idejom da će novi zidovi automatski doneti novi sadržaj. Mene zanima pitanje – šta unosimo u te prostore sa sobom? Ako u njih unosimo stare strahove, stare obrasce i stare kompromise, onda novi prostor postaje samo nova scenografija za iste probleme.

Kako humor i fantastika doprinose složenosti tema? Kako se kombinuju drama, crna komedija i fantastika?

Kod Kovačevića humor nije olakšanje, već pritisak. Fantastika ne služi da bi se pobeglo od stvarnosti, već da bi se ona ogolila. Crna komedija, drama i fantastika ne postoje kao žanrovi, već kao različiti uglovi posmatranja iste nelagodnosti. Smeh u ovoj predstavi često dolazi sa zakašnjenjem, tek kada shvatimo da se smejemo sopstvenim strahovima.

Ko su danas Kovačevićevi junaci, poput profesora Miše Pavlovića, učitelja Petra, Janka, Jelene Katić, Stevana Savskog…?

To su ljudi koje srećemo svakodnevno. Oni nisu karikature, već precizni portreti prilagođavanja. Njihovi dijalozi funkcionišu kao ogledalo jer ne nude moralne pouke, već razotkrivaju način na koji sami sebi objašnjavamo zašto ne menjamo ništa. Publika u tim rečenicama često prepozna sopstveni govor, i to prepoznavanje ume da bude neprijatno.

Da li vaša predstava „Sabirni centar” postavlja pitanje slobode u savremenom društvu?

Predstava vrlo jasno postavlja pitanje slobode, ali ne nudi utešan odgovor. Sloboda se ovde ne pojavljuje kao pravo, već kao teret. Likovi imaju mogućnost izbora, ali često biraju da je ne koriste. U tom smislu, „Sabirni centar” govori o slobodi od koje se beži, jer ona podrazumeva odricanje i izlazak iz zone komfora. Predstava ne postavlja pitanje da li smo slobodni, već zašto bežimo od slobode. Sloboda ovde nije zabranjena, ona je neprijatna. Ona zahteva odluku, a odluka podrazumeva gubitak izgovora. Likovi u „Sabirnom centru” imaju izbor, ali biraju čekanje. To je možda najprecizniji opis savremenog društva.

Da li vaš „Sabirni centar” otvara i prostor za razmišljanje o budućnosti?

Ova predstava ne govori o budućnosti kao obećanju, već kao testu. Ona ne pita kakva će budućnost biti, već da li smo mi sposobni da budemo drugačiji. Ako nismo, onda se budućnost svodi na ponavljanje, samo u drugačijem dekoru. U tom smislu, „Sabirni centar” je manje priča o onome što dolazi, a više upozorenje na ono što se stalno vraća.