Šta bi rekao Volter

Volter se danas verovatno okreće u grobu gledajući savremeno doba u kojem je tolerancija prema drugačijem mišljenju sve manja, a takozvana kansel kultura sve češće služi kao sredstvo za ućutkivanje onih koji misle drugačije. Odbrana slobode govora nikada nije bila odbrana mišljenja s kojima se slažemo. Ona je, pre svega, odbrana prava na govor onih sa kojima se duboko, suštinski i nepomirljivo ne slažemo. 
To je Volterova ideja na kojoj bi trebalo da počiva i moderna demokratija, za koju se navodno zalažu mnoge organizacije civilnog društva u Srbiji. Upravo bi one, po svojoj misiji, trebalo da budu brana isključivosti, lovu na veštice i javnom etiketiranju. Zato je posebno uznemirujuće kad se pokaže da te iste organizacije počinju da rade upravo suprotno. 
Krajem februara našao sam se na listi 51 žigosanog kao deo „propagandne mreže vlasti”. Lista je deo istraživanja koje je sprovela Crta, a objavio njen portal „Istinomer”, i koje su preuzeli mnogi „nezavisni i profesionalni” mediji, pod naslovom „Propagandna arhitektura vlasti u Srbiji: Ko je ko u Vučićevom ansamblu?”. Reč je o obimnom tekstu i pratećem istraživanju koje pretenduje da mapira javne aktere, njihove uloge i narative u navodnom sistemu režimske propagande. 
Crta je nas žigosane raspodelila na Aleksandra Vučića kao „velikog vezira”, ispod kog slede „glasnogovornici”, „legitimizatori”, „ideološki čuvari”, „promoteri uspeha”, „moralni arbitri” i „bezbednosni operativci”. U svaku od tih kategorija raspoređena su imena političara, novinara, analitičara, profesora i javnih ličnosti. Tako se, recimo, među „glasnogovornicima” nalaze Dragan J. Vučićević, Milenko Jovanov, Vladimir Đukanović i Dijana Hrkalović, među „ideološkim čuvarima” Aleksandar Vulin i Vojislav Šešelj, dok su u moju kategoriju „legitimizatora” svrstani Čedomir Antić, Vladan Petrov, Vladimir Vuletić, Nebojša Krstić… 
Svako može da sprovodi istraživanja kakva god želi, ali ako nešto istražuje i objavljuje metodologiju, onda mora i da objavi argumentaciju zašto se neko našao žigosan kao propagandista vlasti. Za nas koji smo imenovani ne navode se konkretni primeri, citati, mediji ni linkovi; nema objašnjenja kriterijuma po kojima smo svrstani baš u tu ulogu, već se od čitalaca traži da poveruju autorima „na reč”, pozivajući se na autoritet Crte. A onima koji su se našli na listi ostaje samo etiketa, bez mogućnosti da odgovore na nešto konkretno, jer konkretnih navoda jednostavno nema. 
Ono što posebno zabrinjava u čitavoj priči jeste činjenica da ovakve spiskove ne pravi opskurni desničarski pokret (koji je u srpskoj prošlosti zbog takvog delovanja bio zabranjen), niti ih objavljuje tabloid koji krši Kodeks novinara Srbije, već to čini organizacija civilnog društva koja godinama upozorava na opasnost od targetiranja, crnih lista i progona neistomišljenika kada su takve prakse navodno dolazile s „druge strane”, i to preko svog portala koji se busa u svoja profesionalna i nezavisna prsa. Upravo je zato ovaj slučaj paradigmatičan primer licemerja: spiskovi su problem samo dok ih prave „oni drugi”. Kada ih prave „naši”, tada se nazivaju legitimnom borbom protiv režimske propagande. 
Ovo, međutim, nije izolovan incident. Podsetiću i na bazu nasilja „Za dan posle”, koju su, prema dostupnim podacima, sastavljali Akademski plenum i IT blokada uz pomoć Građanskih inicijativa. Šira javnost je za postojanje te baze saznala kada su saopštili da se nova direktorka RTS-a Manja Grčić nalazi u njoj. Ko zna koliko je još lista i baza za koje ne znamo da postoje, ali smo svakako svesni svakodnevnih pretnji da „spisak postoji” i da se spremimo za revanšizam i lustraciju. 
Zato je legitimno postaviti pitanje: čemu služe ove liste? Da li su one priprema za buduću lustraciju? Da li služe za javno sramoćenje, zastrašivanje i crtanje mete? Ili je cilj jednostavniji – da se drugi novinari, analitičari i profesori unapred disciplinuju i upozore šta ih čeka ako se njihovo mišljenje ne uklopi u dominantni narativ jednog dela civilnog sektora? Sve navedeno, a naročito poslednja opcija! Mi žigosani, svesno, bez skrivanja, imenom, prezimenom i slikom govorimo ono što mislimo i teško nas je zaplašiti, jer smo se najužasnijih pretnji – od ubistva do silovanja u zatvoru – već dobrano naslušali, te nam ova Crtina lista za odstrel deluje kao prolećni povetarac. Ovo je pokazna vežba za sve one koji tek razmišljaju da javno iznesu svoje „pogrešno” političko mišljenje! Crta im poručuje: vidite šta ćemo da vam radimo, vidite kako ćemo da vas targetiramo, čerečimo i žigošemo. Zato je istraživanje zbrzano, odokativno i sklepano, jer je u pitanju brzinska kampanja i preteća poruka drugima – i ima najmanje veze s nama koji smo na listi. 
Ali, citiraću Jelenu Karleušu: „Oni jesu sila, oni jesu bezobrazni, ali ja sam luda.” Zbog načina na koji je tekst napisan, podneo sam pritužbu Savetu za štampu. Ne zato što osporavam pravo medija na kritiku – naprotiv. Problem nije u kritici već u kršenju osnovnih profesionalnih standarda novinarstva: ozbiljne optužbe i reputaciono teške kvalifikacije iznete su bez navođenja konkretnih činjenica, citata, konteksta i izvora, bez jasnog razdvajanja analize od vrednosnog suda i bez omogućavanja prava na odgovor. Javno imenovanje i etiketiranje pojedinaca na taj način ne predstavlja informisanje u javnom interesu, već proizvodi efekat stigmatizacije i targetiranja. 
Neki su mi rekli da sam naivan ako verujem da će Komisija za žalbe Saveta za štampu, u kojoj sede ljudi iz NUNS-a i Rodoljub Šabić, doneti odluku koja se neće dopasti Crti. Moj odgovor je bio jednostavan: ako već sada odustanemo od ideje da institucije mogu da odlučuju nepristrasno, onda je problem daleko veći od jednog teksta ili jedne liste. 
Ovaj slučaj, međutim, ne tiče se samo novinarske etike. Smatram da je reč i o diskriminaciji po osnovu političkog mišljenja, zbog čega sam podneo i pritužbu povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Ljudi nisu stavljeni na spisak zato što su slagali, širili dezinformacije ili kršili zakon, već zato što njihovi politički stavovi u pojedinim pitanjima nisu u skladu sa stavovima organizacije koja stoji iza istraživanja, ili se u nekim segmentima poklapaju sa stavovima vladajuće većine. 
U demokratskom društvu podudarnost političkog mišljenja ne znači političku instrumentalizaciju. Ako se takva logika prihvati, tada niko više nema pravo na nijansiran stav: ili si „na pravoj strani”, ili si deo „ansambla”. To je definicija ideološke isključivosti, to je crno-beli svet. 
Na kraju, ostaje najvažnije pitanje: da li će institucije koje se pozivaju na profesionalizam, ljudska prava i slobodu izražavanja imati hrabrosti da do smrti brane naše pravo da govorimo ono s čim se oni apsolutno ne slažu? Od odgovora na ta pitanja ne zavisi samo sudbina jedne pritužbe, već i smisao javne debate u Srbiji.

*Urednik magazina „Optimist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista