Više ne govorimo o krizi nego o reformi obrazovanja

Ideja da školski čas traje 30 minuta, zabrana korišćenja mobilnih telefona, jednosmenski rad u školama, inovirani programi nastave, inicijative za unapređenje kvaliteta obrazovanja koje bi trebalo da potiču iz prakse, potencijalna rešenja problema deficitarnih kadrova u prosveti, uključujući i analizu i redefinisanje upisne politike na nastavničkim fakultetima, tek su neke od tema koje okupiraju pažnju i o kojima polemike ne prestaju u stručnoj i opštoj javnosti. „Više ne govorimo o krizi, nego o reformi obrazovanja”, primećuje i u razgovoru za „Politiku” ističe Dejan Vuk Stanković, ministar prosvete. Uverava da resor kojim rukovodi prepoznaje inicijative koje mogu da doprinesu poboljšanju obrazovnog procesa, ali i nevolju da u našoj javnosti neretko ima onih kojima je „jezik brži od pameti i koji svaki predlog koriste za negativnu kampanju protiv vlasti”. „O ideji o skraćivanju trajanja časa već pripremamo stručne skupove, radne grupe i sigurno je da nećemo to prelomiti preko kolena u roku od nekoliko nedelja nego ćemo voditi stručnu i širu društvenu debatu. Pitanje zabrane korišćenja mobilnih telefona u školama već je regulisano zakonom. Svaka škola pravi svoj pravilnik o tome. Pokušali smo da objasnimo da treba napraviti razliku u pogledu upotrebe mobilnih telefona kao privatnih igračaka i kao pedagoškog sredstva”, napominje Stanković.

Da li ste pročitali nacrt zakona koji je najavljivao ombudsman Zoran Pašalić?

O tom predlogu sam razgovarao sa zaštitnikom građana u duhu jasnog definisanja namene korišćenja mobilnih telefona. To bi trebalo da se podrazumeva u obrazovnom kontekstu, ali pošto se kod nas malo toga podrazumeva, a puno toga dopisuje sa strane, onda je i ta priča zapravo pretvorena u politikansku karikaturu, da navodno Ministarstvo prosvete sada želi da ugrožava prava dece da komuniciraju sa roditeljima i slično. Ne. Ministarstvo želi da spreči da se zloupotrebljavaju mobilni telefoni u školi i da u tom smislu uvede red, radnu disciplinu i veću kontrolu u nastavnom procesu. Ako se mobilni koriste tokom nastave za komunikaciju koja nema veze sa nastavnim procesom koji se odvija u učionici, onda to postaje velika prepreka, distraktor pažnje koji narušava kognitivnu spremnost i psihološku motivaciju učenika. Savremeni trendovi u nastavi pokazuju da najsavremeniji tehnološki izumi mogu doprineti efikasnijem i plodotvornijem procesu učenja. Dakle, moguće je na mobilne telefone, tablete ili personalne računare instalirati programe i aplikacije koje mogu da, ukoliko se na vešt način koriste, podignu kompetencije, to jest znanje i veštine učenika. Naš cilj je da inoviramo obrazovni proces, a za to savremena tehnološka sredstva moramo da koristimo na pravi način.

Zašto se jednosmenski rad u osmoletkama pompezno najavljuje kao novina, budući da se odavno radi na povećanju broja osnovnih i srednjih škola koje na ovaj način funkcionišu?

Obogaćen jednosmenski rad pedagoška je praksa koja se primenjuje u 400 škola, što je blizu četvrtine škola u Srbiji. Prednost tog koncepta je to što omogućava da se učenje i školske obaveze gotovo potpuno završe u okviru obrazovne institucije, da deca nakon obaveznih časova imaju i slobodne vannastavne aktivnosti u školi, gde se socijalizuju, otkrivaju i razvijaju sposobnosti i veštine, bilo da se bave sportom, naukom, bilo umetnošću. Kada idu po smenama u školu, đaci su deo dana sami, pa i prepušteni virtuelnom svetu, zagledani u socijalne medije ili video-igrice. Deo učenika je nakon škole prepušten ulici, s obzirom na to da mnogi roditelji rade i bore se za svoje mesto pod suncem u ovom hiperkapitalističkom svetu. U tom kontekstu obogaćenim jednosmenskim radom, ukoliko bismo i pedagoški i tehnološki inovirali proces nastave i realizovali raznovrsne vannastavne aktivnosti, škola bi vratila i unapredila vaspitnu ulogu. Slobodne aktivnosti mogu da doprinesu i da škola postane privlačnija deci, da se, recimo, vrati duh đačkog sporta ili afirmiše muzička kultura, što već radimo, samo to nije vidljivo jer medijima nije intrigantno. Vaspitnu ulogu školi vraćamo i formiranjem psihološko-pedagoških timova koji savetodavno rade s decom. Imamo protokole koji se odnose i na inkluziju i na nasilje i u tom pogledu ne zaostajemo za naprednijim evropskim zemljama. Stanje u srpskom školstvu nije tako crno kao što se prikazuje, ima tu kolorita i upečatljivih boja. Samo što je u poslednje vreme prosveta postala politička, a ne obrazovna tema i zato danas imamo salvu napada na svaki predlog inovacije u prosveti i uvek se traži neki politički zaplet, kojeg zapravo nema.

Inovirani su programi nastave i učenja za prvi i peti razred osnovne i prvi gimnazije. Šta konkretno novo donose?

Novi pristup. Učenje se vezuje za ishode koji su svojevrsni znakovi pored puta u pedagoškoj praksi, definisani tako da se ne juri da se savlada čitavo gradivo nekog predmeta i kao baza znanja formira isključivo skup činjenica i definicija. Prioritet je funkcionalno znanje. Na primer, važnije je da učenik savlada smisao i značenje metafore, da ume da je prepozna i primeni, nego da zna definiciju te stilske figure, mada bi bilo dobro, u nekom trenutku, da ume i pojmovno da artikuliše o čemu se radi. Cilj je da učenici steknu i razviju kompetencije, moć rasuđivanja, da prepoznaju fenomene o kojima diskutuju, da se promeni unutrašnja logika učenja, da se neguje međupredmetno povezivanje. A sve u skladu sa OECD standardima, želeći da zapravo dostignemo te standarde koji vladaju u naprednom delu sveta. Uloga nastavnika biće redefinisana. Otvara se veći prostor za kreativnost nastavnika vođenu ishodima u kurikulumu, da nastavnim temama kod učenika pobude pre svega radoznalost, unutrašnju motivaciju da uče i istražuju i metakogniciju, odnosno sposobnost da učenici sami sebe evaluiraju i bivaju svesni šta proces učenja podrazumeva. Obrazovni epilog treba da bude da naučimo da učimo. Dakle, da pripremimo decu da učeći postanu veštija, kompetentnija, znatiželjnija i otvorena za kritičko mišljenje. To podrazumeva stvaralačku energiju profesora i drugačiju atmosferu u učionici. Nema reforme bez ozbiljne reforme načina na koji obrazujemo nastavni kadar. A tu postoji asimetrija. Recimo, neki fakulteti koji obrazuju učitelje i vaspitače u inovativnoj pedagoškoj praksi odmakli su mnogo više nego fakulteti na kojima se školuju predmetni nastavnici. Imamo jako loše rezultate upisne politike na nastavničkim smerovima i deficit kadrova u određenim oblastima, među kojima su geografija, biologija, fizika, matematika... Zbog toga je jedan od naših izazova da u interakciji sa univerzitetom osmislimo kako da više motivišemo buduće studente da upisuju nastavničke smerove, jer ćemo vrlo brzo ostati bez nastavnika pomenutih predmeta.

Poslednji zvanični podaci o broju nestručnih i nastavnika koji nedostaju u školama datiraju iz 2018. godine. Postoji li novi presek deficitarnog kadra u prosveti?

Situacija je gora nego 2018. godine. Tome dorinose i demografija i zbivanja na univerzitetu. Ovo su teme koje nose različite političke i socijalne rizike, ali važno je mapirati ih, reći da problemi postoje i otvoriti debatu o tome šta i kako dalje. Prvo moramo da inoviramo načine kako da motivišemo i školujemo buduće učitelje i nastavnike da ih bude dovoljno, da se više opredeljuju za rad u nastavi. Treba da menjamo obrazovno-institucionalni ambijent. Treba da istaknemo vrednost znanja u okviru obrazovnih institucija, što, nažalost, prošle godine nije bio slučaj. Tada je istaknuta vrednost dnevne politike na univerzitetu. Bojim se da beleg te nesrećne obojene revolucije u obrazovanju još postoji i može da ga ukloni samo neka buduća politička konstelacija u kojoj će nastupiti ono što se, kako kaže predsednik Srbije, zove – vreme odgovornosti.

Hoće li đacima predavati penzionisani prosvetni radnici ili će se nastavnici ubuduće školovati da predaju više srodnih predmeta?

To ne bih isključio kao mogućnost. Diplomci Matematičkog ili Fizičkog fakulteta, naravno, već imaju znanje da u osnovnoj školi, na bazičnom nivou, predaju, na primer, i informatiku, da mogu da pokrivaju više nastavnih predmeta. A što se tiče vraćanja ljudi iz penzije, u naučno-prosvetnom svetu ne bih čak ni uvodio penziju kao obaveznu kategoriju. Posebno u nauci. I to ne zbog popunjavanja kadrovskih rupa nego zbog dragocene mentorske uloge koja je nezamenljiva u procesu učenja. I na prestižnim svetskim univerzitetima jure se oni studijski programi na kojima predaju renomirani eksperti u određenim oblastima. U tom smislu, u disciplinama kao što su prosveta i nauka treba biti fleksibilan kada je reč o stručnjacima koji su formalno gledano u penziji, ali je u istraživačkom i obrazovnom smislu njihova pomoć mlađim generacijama neprocenjiva, naravno, ukoliko oni žele da na taj način budu angažovani i ukoliko im to zdravstvene prilike dozvoljavaju, jer ipak govorimo o starijoj populaciji.

Šta je sa rezultatima rada Komisije za analizu rada visokoškolskih ustanova koju je Vlada oformila pre pola godine?

Očekujemo da će ovog meseca biti kompletiran izveštaj te komisije koja je formirana da meri rezultate upisa, prolaznost studenata, prosečne ocene kvaliteta znanja u poslednjih pet godina na svim nivoima studija na državnim univerzitetima, fakultetima, akademijama i visokim školama. Bilo je potrebno da se sagleda i analizira, a onda i redefiniše upisna politika prema zainteresovanosti, nivou prolaznosti i kvalitetu znanja. Prilikom donošenja odluke o budžetskim kvotama Vlada će se rukovoditi realnošću, imajući u vidu i rezultate analize ove komisije. A realnost je da neki fakulteti imaju problem sa upisom, da na nekim studijskim programima u velikom procentu ostaju nepopunjene i odobrene budžetske kvote. Postojeća mreža univerziteta i fakulteta, napravljena za neko drugo vreme, inertno se održava. Kako izgleda reformsko raspakivanje toga, pitanje je koje nosi i prednosti i rizike. Tu treba biti oprezan. Svi se varaju ako misle da kao ministar uživam u politikama isključivosti. Jako dobro znam da u obrazovnom sistemu koji je po prirodi konzervativan, a mora da bude inovativan, promene moraju biti razborite, kontrolisane i korak po korak da bi se institucije znanja učinile efikasnijim, odgovornijim, transparentnijim. To ne može da bude floskula. Mora da postoji konkretan plan. Zato je katastrofa što slušamo priče o univerzitetskim listama za izbore umesto da se zapravo bavimo univerzitetom i napravimo produktivnu saradnju između visokoškolskih ustanova i države koja im ostaje glavni finansijer.

Život državnog Univerziteta u Prištini trenutno je tema koja nadilazi sve ostale univerzitetske.

Srbija neće odustati od Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici nijednog trenutka. Nastavićemo na sve načine da pružamo podršku ovom univerzitetu i tu nema kompromisa. Šta će Albanci da urade, to je na njima. Oni nemaju nikakvu dobru volju da se dogovore sa Srbima ni po jednom pitanju, ne verujem da će biti naročito senzitivni ni kada govorimo o Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Ali na nama je da se borimo i da ukazujemo međunarodnim faktorima da srpski narod na prostoru Kosova i Metohije ima pravo da, u skladu i sa nekim postignutim dogovorima i sporazumima, ima mogućnost da se obrazuje prema planovima i programima i na jeziku koji je jezik Srba koji žive na prostoru Kosova i Metohije.

Da li će i kada vrata studentima otvoriti novoosnovani Fakultet srpskih studija u Nišu?

Nije li paradoksalno da u Srbiji uzburka javnost i podigne toliku prašinu osnivanje Fakulteta srpskih studija? Grad Niš je pokrenuo inicijativu, uradio studiju izvodljivosti. Većinski, nastavnici sa tri departmana Filozofskog fakulteta u Nišu su želeli da se izdvoje. Želite da učinite Niš regionalnim centrom za nacionalnu identitetsku kulturu i obrazovanje. Šta je problem u tome? Vlada je donela odluku. Fakultet je osnovan. U skladu sa postojećom zakonskom praksom fakultet treba da dobije početnu akreditaciju, a onda i studente. Ispunjavanje akreditacionih standarda moglo bi u najvećoj meri da otkloni sumnje i nedoumice u vezi sa osnivanjem i radom ovog fakulteta.

Proba male mature biće održana 27. i 28. marta. Da li se odustalo od uvođenja velike državne mature?

I mala matura je veliki izazov, jedan od najvećih u Ministarstvu prosvete. Mi smo taj test prošle godine uspešno položili u izuzetno delikatnim okolnostima. Nadam se da će ove godine, kada je situacija regularna, sve ići bez problema. A što se tiče državne mature, mislim da toga ne treba odustati zbog niza prednosti koje donosi, a među kojima su direktna prohodnost na fakultete bez stresnog polaganja više prijemnih ispita i sa značajno manjim finansijskim troškovima kandidata u upisnoj trci. Ako pogledate kapacitete univerziteta, mesta ima za sve koji žele da studiraju. Kad državnim visokoškolskim ustanovama dodate i privatne, možda u skorijoj perspektivi i strane fakultete, to je zaista široka lepeza ponuđenih opcija akademskog obrazovanja. Važno je da ono bude dostupno i kvalitetno.

Da li planirate da se povučete s pozicije ministra prosvete?

Nemam drugi posao. Ovo mi je dužnost prema državi i lični izazov. Dokle god bude trajala ova vlada, dotle ću biti ministar. A da li ću biti ministar i u nekom narednom periodu, ne znam. Na ovu funkciju došao sam čistog srca, iz želje da pomognem. Bio sam krizni ministar. Ali sad mi je drago što ne vodimo razgovor o krizi, nego o reformi. I to je važan napredak za naše društvo i obrazovanje. Ukoliko opcija kojoj pripadam pobedi i dobijem poziv da ponovo radim ovaj posao, radiću ga sa istom vrstom odgovornosti, hrabrosti i smelosti. Dakle, ostajem ovde dok imam poverenje onih koji su me izabrali.