Matrijarhat u zemlji patrijarhata

Osmi mart je jedini dan u godini kada prosečni srpski alfa mužjak dobrovoljno stoji u redu za cveće, sa izrazom lica čoveka koji brani nacionalne interese. Kupuje ruže odlučno, kao da potpisuje mirovni sporazum. I u tom trenutku deluje snažno. Već sutradan, međutim, pita očajno: „Gde nam stoje kese za đubre? Gde sam ono sinoć bacio čarape?”

Ako je Srbija zemlja patrijarhata, onda je to jedan sasvim neobičan sistem vladavine muškaraca. Onaj u kojem formalno nosimo pantalone, ali kaiš je u rukama žena. Pojam „meka moć” ima puni smisao kada se primeni na ulogu žena – od vođenja porodice do upravljanja državom.

Emancipacija je ženama donela pravo da vode kompanije, banke, medije i mnogo šta drugo. Ali im, iz nekog administrativnog propusta istorije, niko nije oduzeo obavezu da vode i kuću. Tako je nastala moderna srpska formula ravnopravnosti: žena ima karijeru, rokove, sastanke i budžet, a usput zna i kada detetu treba potvrda za školu, gde je nestao punjač od telefona i da li je veš stavljen na sušilicu.
Muškarac, s druge strane, „pomaže”. Ta reč je remek-delo mužjačke lingvistike. Mi pomažemo kao da je porodica humanitarni projekat, a ne zajednička država sa ograničenom teritorijom zvanom stan ili kuća. Doduše, znam neke drugare koji redovno kuvaju. Delim ih u dve kategorije. Manjina to voli, većina to mora. Uostalom, zar Klara Cetkin nije bila socijalista koja se borila za ženska i radnička prava, što podrazumeva i podelu rada!

Žene danas i formalno imaju najuticajnije položaje u zemlji. Na čelu parlamenta je Ana Brnabić, koja je pre toga bila premijer u dva mandata. Narodnu banku, dakle nacionalni novčanik, drži Jorgovanka Tabaković i to toliko dugo da se pitam na kojoj će novčanici osvanuti njen lik. Pokrajinsku vladu Vojvodine predvodi Maja Gojković. Javnim servisom odnedavno rukovodi koleginica Manja Grčić.
Dakle, žene odlučuju o zakonima, kamatnim stopama i javnoj reči u Srba. A kod kuće o svemu ostalom, uključujući i to da li je muž zaista „mnogo umoran” ili samo taktički ćuti, osmatrajući pažljivo daljinski upravljač koji bi ga usmerio ka sportskom kanalu. Nisam prebrojavao ministarke u Vladi, ali ih ima i više nego što to propisuju nekakve konvencije o zastupljenosti žena u državnim institucijama.

Doduše, nekada je i Vladu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije vodila Milka Planinc, dok je estradom vladala Lepa Brena. Jedna je upravljala velikom zemljom u njenom sutonu, a druga masama. Danas žene upravljaju i krizama i muškim egom, što je daleko složeniji resor među Srbima s brkovima. Nadam se da je Ivica Dačić bolje i da će ga ovo malo razveseliti. Ministar policije možda upravlja „plavcima”, ali je pitanje ko je zadužen za javni red i mir kada dođe kući. Njegova supruga, naravno. I predsednik Aleksandar Vučić može da se predstavlja kao strogi vožd zabrinut za sudbinu nacije, ali je takođe dilema ko je zaista vrhovni komandant kada njegova supruga proglasi povečerje.

Red je da budem i ličan, jer kolumnista bez lične muke je kao sarma bez zaprške.

Oženjen sam uspešnom i vrednom ženom. Onom koja ima kalendar pun sastanaka, obaveza i odluka koje mora da donosi. Kod kuće je, međutim, još pažljivije slušam ja. To je ta meka moć. Nema povišenog tona, nema dramatike. Samo jedno mirno pitanje: „Možemo li da razgovaramo?” I već znam da je budžetski deficit u frižideru moja nadležnost. Da li mi nešto fali? Učio sam od stare holivudske škole. Kada su jednom Denzela Vošingtona upitali koja je tajna njegovog dugovečnog braka, on je odgovorio da uvek klimne glavom i kaže „da”.
Imam i ćerku studentkinju. To je posebna kategorija sile. Ona podigne obrvu i ja sam već njen lični šofer. Vrti me oko malog prsta sa takvom veštinom, da bih, umesto u medijima, mogao da radim i u cirkusu. Da li mi to smeta? Naprotiv!

I tu dolazimo do suštine: ko zapravo nosi suknju, a ko pantalone? U modernom matrijarhatu to više nije pitanje dizajna, već gravitacije. One su te koje drže naše kaiševe. Žene to rade precizno, uigrano i bez konferencija za štampu.

Muškarci su nekada mislili da je snaga u dominaciji. Danas polako učimo da je snaga u saradnji. Da alfa mužjak nije onaj koji lupa šakom o sto, već onaj koji zna gde taj sto stoji i ko ga je zapravo pomerio.
Zato je Osmi mart više od praznika. To je dan kada mi, samoproglašene gazde i domaćini, priznajemo da bez te „meke moći” ne bismo znali ni gde su nam čarape, a kamoli kuda ide društvo.
U zemlji patrijarhata, matrijarhat se se nije dogodio tiho, nije to bila nikakva „revolucija u štiklama”, već prirodan i ispostaviće se, poželjan proces. Nisu li se saveti naših majki, baka, ujna, strina i ostale ženske rodbine uvek pokazali nepogrešivo tačnim? Posle se uvek kroz generacije, pitamo gde nam je bila pamet.

Naravno da stvar nije potpuno idilična. Dan žena, koji je nastao kao posledica radničke pobune i borbe da se ženama da pravo glasa, pretvorio se u dan popusta i mirisa parfema. Kapitalizam je, kao i uvek, znao da prefarba revoluciju u pastelne boje. Mada je i u vreme socijalizma bilo slično. Nije li, uostalom, Giga Moravac vodio koleginice na ekskurziju u Solun?

Danas se ženama poklanjaju ruže, a sutra im se oduzima glas na mnogim mestima gde se odlučuje. Danas im se pišu stihovi, a juče su im potpisivani ugovori sa manjom platom od kolega muškaraca. Otuda Osmi mart ima dvostruko lice. S jedne strane, majke, radnice, profesorke, lekarke su slavljene. Najčešće iskreno, često mehanički, po sili inercije. Sa druge strane, žene i dalje rade više, a zarađuju manje i nose teret neplaćenog rada kao nevidljivi orden.

Ali rekao bih da je nežna sila meke moći matrijahrata preovladala. Ko od muškaraca tvrdi suprotno, kleveće i laže. Barem ne poznajem takvog. Ili se krećem u dobrom društvu ili sam neobavešten.

Ovaj romantični prevrat, nažalost, nisu shvatile samo bitange i nasilnici koji i dalje vrše nasilje i zločine nad ženama, što je dokaz da ne zaslužuju da se nazovu muškarcima. Ta nesigurnost gubljenja tradicionalne dominacije i navodnog mačizma povećava njihovu nesigurnost, komplekse i budi ko zna kakve demone, umesto da ovaj civilizacijski preokret prihvate kao izuzetno prijatnu realnost na terenu.
I dok ovo pišem, proveravam da li sam kupio cveće. Ne zbog osmomartovskog protokola. Nego iz zahvalnosti. I iz, priznajem, blagog, slatkog straha!

Konačno, kada će neko proglasiti Dan muškaraca? Ko nije razumeo, taj dan je upravo danas! Samo ga niko nije upisao u svete muške knjige!

Jednakost i realnost

Osmi mart obeležavamo kao simbol borbe za prava žena, borbe hrabrih radnica i aktivistkinja koju su započele pre više od jednog veka, ali koja, uprkos značajnom napretku, još uvek traje.

Izazovi su globalni i sve složeniji, a posledice se uvek najpre vide u svakodnevici – u porodici, učionici, domu zdravlja, na radnom mestu, ulici, u sportskoj dvorani, medijima, zajednici, na društvenim mrežama. Na svim tim mestima gde se meri stvarni domet ravnopravnosti. Ne samo u Srbiji već i svuda u svetu.

Brojne međunarodne obaveze, ratifikovane konvencije UN, ciljevi Agende 2030. i standardi EU i Saveta Evrope ne znače mnogo ako predstavljaju samo formalnu jednakost pred zakonom. Baš ništa ne znače zakoni koji se brzo donose ili se pak još brže povlače – kao u našem slučaju Zakon o rodnoj ravnopravnosti – ako stvarnost za mnoge devojčice i žene ostaje nepromenjena.

Ravnopravnost podrazumeva stvarnu, suštinsku jednakost, punu primenu propisa i uklanjanje strukturalnih prepreka koje i dalje ograničavaju mogućnosti žena. Međutim, prepreke, stereotipi i nevidljive barijere i dalje oblikuju odnose moći u našim društvima. Oni se često ne mogu opipati, ali njihove posledice osećaju generacije žena. Nije lako iskoreniti nasleđe rodnih uloga koje oblikuju naš svakodnevni život, od obrazovanja i zapošljavanja do zdravstvene zaštite i upravljanja imovinom.

Tako se povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratila žena koja je sa suprugom kupila stan i upisala ga kao zajedničku imovinu. Suprug je bez problema prijavio prebivalište na toj adresi. Kada je ona htela da učini isto – tražena joj je saglasnost supruga. Na pitanje zašto je to potrebno, dobila je odgovor: „Tako je uobičajeno.” U toj kratkoj rečenici sabrana je snaga vekovne tradicije podređenosti žena, tradicije koja opstaje uprkos decenijama zakonske ravnopravnosti.

Iza svake pritužbe koja stigne našoj instituciji stoji stvaran život: žena koja je izgubila posao jer planira porodicu; majka koja odustaje od karijere jer su deca „još mala”; žena koja brine o starijim roditeljima i zato ne može da prihvati napredovanje; ali stoji i muškarac koji želi da koristi roditeljsko odsustvo, a suočava se sa podsmehom okoline.

Diskriminacija na osnovu pola je među najčešćim razlozima za podnošenje pritužbi našoj instituciji, pri čemu su žene često i višestruko diskriminisane – na osnovu bračnog i porodičnog statusa, godina starosti, nacionalne pripadnosti, invaliditeta, imovnog stanja, pa i političke i sindikalne pripadnosti. To su Romkinje, žene sa invaliditetom, samohrane majke, izbegle ili raseljene, siromašne žene, žene sa sela, žene drugačije seksualne orijentacije, žene aktivne u sindikatima.

Kada je reč o oblasti rada i zapošljavanja, statistika pokazuje da žene u Srbiji zarađuju manje od muškaraca na istim pozicijama. Tako 28 odsto trudnica ne dobija zakonom propisane naknade, dok je 16 odsto žena bilo primorano na raniji povratak sa odsustva. Takva praksa je nezakonita i nedopustiva. Podsetiću da je Vrhovni sud potvrdio da otpuštanje zbog trudnoće i porodiljskog odsustva predstavlja akt diskriminacije. Tu je i dobra praksa Ustavnog suda, koja takođe pravi put ka punoj jednakosti.

Žene čine manjinu na mestima odlučivanja i u upravljačkim strukturama, iako su u proseku obrazovanije od muškaraca. Zato smo lane podneli inicijativu za uvođenje kvota od najmanje 40 procenata za manje zastupljeni pol u organima upravljanja, jer kvote nisu tek ispunjavanje obaveze, već način da se obezbedi suštinski pravednija struktura odlučivanja o pitanjima od značaja za sve. Svi znamo koliku je promenu donelo uvođenje kvota u izborni proces, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou, a uspešne predsednice opština svedoče o tome.

Tipično „žensko” polje delovanja ostaje neplaćeni rad u domaćinstvu, briga o deci i starijim članovima porodice, dok se 44 odsto žena odriče nasledstva u korist muških srodnika. Ali svest o ovom običaju se polako menja, zahvaljujući i radu Poverenika „na terenu”, kao i inicijativi koja je upućena Javnobeležničkoj komori da žene budu upoznate sa svojim naslednim pravima i posledicama „držanja do tradicije”.

Verujem da možemo još mnoge „pravne praznine” ispuniti i ispraviti nepovoljne tretmane. Da se obezbedi dovoljan broj ličnih pratilaca, pedagoških asistenata i zdravstvenih medijatora, finansijska podrška u toku trudnoće i nakon porođaja sportistkinjama koje nemaju ugovor o radu sa sportskim organizacijama, kao i da devojčice i žene budu mnogo efikasnije zaštićene od zloupotrebe i objavljivanja snimaka eksplicitnog sadržaja. Tu smo tražili izmenu krivičnog zakonodavstva i postoji spremnost Ministarstva pravde.

Zašto se toliko govori o ekonomskom osnaživanju žena? Pre svega, finansijska zavisnost često znači nemogućnost izlaska iz nasilnog partnerskog odnosa, što može dovesti do izgubljenog života. U 2025. je u Srbiji evidentirano 17 femicida. A to je mnogo više od zastrašujuće statistike. Sve ovo nam govori da ekonomsko osnaživanje žena nije samo razvojna mera. To je mera bezbednosti. To je mera dostojanstva.

Zajedničkim trudom i delovanjem institucija, civilnog društva, političkih stranaka, javnih ličnosti i svih drugih aktera u društvu možemo osigurati da žene uživaju sva prava, sveobuhvatnije i ravnopravnije. Samo tako ćemo garantovati da žene i muškarci imaju jednake mogućnosti i jednak pristup resursima u društvu bez diskriminacije i predrasuda. U tome veliku ulogu imaju i škole koje su, pored porodice, najvažnije mesto gde se usvajaju ideje ravnopravnosti i poštovanja. Mediji takođe imaju važnu ulogu jer učestvuju u oblikovanju javnog mnjenja i ne bi smeli da normalizuju predrasude i nejednakosti. Iako raznovrsne, medijska i digitalna sfera nisu donele suštinsku slobodu i jednakost ženama, već su često polje za omalovažavanje, zloupotrebu i nasilje.

Uz iskrene čestitke, želim da ovaj, kao i naredni, 8. mart nijedna devojčica ili žena ne dočeka kao žrtva diskriminacije, nasilja ili „kolateralne štete”. Želim nam svima unapređenje i poštovanje ljudskih prava, kako svojih, tako i tuđih, jer se ona žive svih 365 dana u godini. Ono negativno i loše što ne želite da se dešava ženama u svom najbližem okruženju, svojoj majci, ćerki, sestri, baki, nemojte želeti ni drugim ženama. Mislite o tome.

Neravnopravnost na vrhu upravljačke piramide

Uprkos vidljivom napretku poslednjih godina, žene u Srbiji i dalje su manje zastupljene na najvišim upravljačkim pozicijama u privredi. Ipak, podaci pokazuju da se njihovo prisustvo u poslovnom svetu postepeno širi, kako u preduzetništvu, tako i u upravljanju kompanijama. Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je 2024. godine bilo ukupno oko 2,16 miliona zaposlenih, od čega 1,057 miliona žena. Međutim, od tog broja svega 1,9 odsto njih, odnosno oko 20.000, zauzimalo je direktorske i funkcionerske pozicije, dok je njihova zastupljenost veća u srednjem menadžmentu. Muškaraca je, primera radi, na takvim pozicijama bilo 2,9 odsto, u odnosu na ukupan broj zaposlenih pripadnika jačeg pola, kojih je isto bilo oko milion.

Prema podacima koje je obradila Privredna komora Srbije (PKS), a na osnovu statistike Agencije za privredne registre (APR), žene su 2023. godine činile 33 odsto ukupnog broja preduzetnika u našoj zemlji. Taj procenat je 2024. blago pao na 32,9 odsto, da bi lane iznosio 32,6 procenata. Istovremeno, udeo žena kao osnivača privrednih društava je u neznatnom porastu – sa 33,9 odsto u 2023. na 34,2 procenta u 2025. Ipak, kada je reč o najvišim upravljačkim pozicijama, njihovo prisustvo je i dalje znatno manje. Prema istim izvorima, žene su 2023. činile 23,3 odsto članova upravnih odbora kompanija, 2024. godine 23,1 odsto, dok je 2025. taj udeo iznosio 22,4 procenta. Podaci Evropske komisije, zasnovani na statistici Evrostata, pokazuju da su u EU dame 2024. godine zauzimale 35,2 odsto rukovodećih pozicija, što predstavlja rast u odnosu na 31,8 odsto u 2014. godini. To ukazuje da je Srbija po zastupljenosti žena u upravljanju i dalje nešto ispod evropskog proseka, ali se taj trend postepeno menja.

Prema analizama PKS, u periodu od 1. juna 2024. do 1. juna 2025, žene su najčešće osnivale privredna društva u sektoru trgovine na veliko i malo, zatim u stručnim, naučnim i tehničkim delatnostima, uslugama smeštaja i ishrane, građevinarstvu i prerađivačkoj industriji. Kada je reč o preduzetničkim radnjama, dominiraju stručne, naučne i tehničke delatnosti, zatim prerađivačka industrija, različite uslužne delatnosti, trgovina i ugostiteljstvo. Sličan trend prisutan je već nekoliko godina, otkako se u Srbiji sistematski vodi rodno senzitivna statistika u privredi. S druge strane, najmanje kompanija u kojima su žene osnivači beleži se u sektorima rudarstva, energetike, vodosnabdevanja i upravljanja otpadom, kao i u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite.

– Do pre desetak godina većina privrednica u Srbiji poslovala je u sektoru usluga. Danas se situacija menja. Sve veći broj programa finansijske podrške, edukacija i poslovnih umrežavanja doprineo je diversifikaciji sektora u kojima žene posluju. Pored usluga, sve su prisutnije u trgovini, prerađivačkoj industriji, ali i u oblasti informisanja i komunikacija. Prema podacima iz APR-a, u našoj obradi, u prošloj godini 134 žene su bile osnivači ili suosnivači velikih kompanija u Srbiji. Ipak, dame su i dalje znatno zastupljenije u srednjem menadžmentu, nego na pozicijama najvišeg rukovodstva – objašnjava Iva Vuksanović, viši savetnik Centra za programe podrške privredi i mikro, malim i srednjim privrednim društvima pri PKS.

Kao najčešće prepreke u karijernom napredovanju, žene navode predrasude i tradicionalne stavove koji su i dalje prisutni u poslovnom okruženju. „Mnoge ističu da se od njih često očekuje da se dvostruko više dokazuju nego kolege, kako u pogledu pozicije, tako i zarade. Međutim, dame mahom ističu i to da su isključivo vredan rad i poslovne veštine ključni za napredovanje, bez obzira na pol, dok još jedan veliki izazov predstavlja balans između privatnog i poslovnog života”, dodaje Vuksanovićeva.

U tehničkim i inženjerskim profesijama, koje su kroz istoriju dominantno muške, sve veći broj žena pronalazi svoj put. Inicijativa „Inženjerka godine”, koja je pre osam godina pokrenuta u Sloveniji, a u 2023. započeta i u Srbiji i Hrvatskoj, pomaže u prevazilaženju brojnih prepreka koje se javljaju prilikom izbora ovih profesija.

– Put žene u inženjerstvu zavisi od mnogobrojnih faktora, kao i od toga da li je reč o preduzetničkoj karijeri, radu u velikoj ili maloj kompaniji, državnom ili privatnom sektoru. Kada govorimo o preduzetnicama, one na početku često moraju same da vode sve poslove u firmi, brinu o zaradama, razmišljaju o narednim poslovnim aranžmanima. U velikim kompanijama karijerni napredak zavisi od sektora, ustrojstva organizacije. Brže napredovanje najčešće koče kulturološki razlozi, jer prema svedočenju više inženjerki tehnički fakulteti nisu za žene – ističe Katarina Arambašić Pivić iz inicijative „Inženjerka godine”.

Da li će ovi kulturološki razlozi biti dominantni tokom građenja karijere, umnogome zavisi od vrednosti za koje se firma zalaže. Na kraju, dodaje ona, fer je reći da ima nešto i do samih žena, odnosno ličnih razloga kada se „autocenzurišu”, preispituju da li nešto mogu ili ne mogu, a takva nesigurnost i neodlučnost mogu da blokiraju potencijale koje imaju.

– U pozadini takvog ponašanja su verovatno naše vaspitanje, obrasci koje smo preuzele, nesigurnosti koje smo stekle. Značaj inicijativa poput „Inženjerke godine” upravo leži u razbijanju različitih stereotipa – dodaje Katarina Arambašić Pivić i podseća da je period majčinstva i dalje verovatno najčešći razlog za usporavanje karijere inženjerke, ali i tu ima značajnih odstupanja, u zavisnosti od toga gde radite. U modernim industrijama dozvoljava se hibridni model, odnosno obavljanje poslova i od kuće. U firmama gde se podrazumeva stalni izlazak na teren, kako kažu same inženjerke, često se „ne računa na mlade mame”.

Radnje i privredna društva

Prema podacima APR-a, krajem prošle godine u Srbiji je bilo registrovano 24.617 privrednih društava u kojima su žene većinski vlasnici, što je 18 odsto od ukupnog broja kompanija (136.585). Istovremeno, registrovano je 122.366 preduzetnica, što čini 32,9 odsto ukupnog broja preduzetnika (371.771). U toku 2025. osnovano je 1.518 privrednih društava u kojima su žene većinski vlasnici, kao i 16.902 preduzetničke radnje gde su na čelu bile dame.

U APR-u ističu da su žene lane češće osnivale preduzetničke radnje u odnosu na broj osnovanih privrednih društava u kojima su registrovane kao većinske vlasnice.

– To je u skladu sa opštim trendom. Osniva se mnogo više preduzetničkih radnji nego privrednih društava, pa je i ukupan broj žena veći – ističe Gabrijela Petković Jovanović, pi-ar APR-a.

Trećina evropskih preduzetnika su – preduzetnice

U proseku trećinu preduzetnika u Evropi čine žene, što potvrđuju i nedavno objavljeni rezultati međunarodne ankete koju je sprovela „Eurochambres Women Entrepreneurs Survey 2025”. Učestvovalo je 897 ispitanica iz 34 zemlje, među kojima je i Srbija. U državama zapadnog Balkana podrška ženskom preduzetništvu sve je izraženija kroz finansijske programe, zakonske mere i regionalno umrežavanje. U Srbiji se ta podrška posebno intenzivira od 2021, kada je Ministarstvo privrede prvi put pokrenulo program namenjen isključivo ženskom preduzetništvu.

Radna nedelja duža od 40 sati i pet dana

S obzirom na to da već 15 godina uspešno vodi nevladinu organizaciju koja se bavi pravima mama i koja je imala značajnu ulogu u promeni tri nacionalna zakona, Jovanu Ružičić javnost uglavnom prepoznaje kao direktorku Centra za mame. Manje je poznato da je Jovana nakon decenije života i rada u Sjedinjenim Američkim Državama u našoj zemlji pokrenula nekoliko uspešnih biznisa, počev od agencije za komunikacije, preko škole javnog nastupa, neformalne mreže podrške i povezivanja naših povratnika iz inostranstva, pa sve do vrtića i onlajn prodavnice proizvoda koje su pravile mame preduzetnice. Pošto je psiholog po obrazovanju, Jovana drži radionice zaposlenima u kompanijama o tome kako uspešno balansirati između privatnog i profesionalnog života. Na pitanje zbog čega se odrekla blagodeti „sigurnog” državnog posla i odlučila da zaplovi burnim vodama preduzetništva, ona jednostavno odgovara:

„Ne postoji nijedno radno mesto na kojem sam mogla da kanališem svu svoju energiju i ideje koje imam. Sa jedne strane, preduzetništvo uzima neverovatan broj sati u danu, ali sa druge – ono nudi fleksibilnost koja je preko potrebna kada gajiš dvoje male dece. Od kada sam postala mama, sve sam morala sama. Moja majka, koja mi je bila najveći životni oslonac, svega devet dana pred moj porođaj doživela je moždani udar, pa sam, umesto njenih dragocenih saveta o roditeljstvu, decu odgajala oslanjajući se na knjiško znanje i sopstveni instinkt. S obzirom na to da sam vodila privatni biznis, radila sam u ’tri smene’ – na poslu, u domaćinstvu i sa decom, nauštrb sopstvenog sna i zdravlja. Kada sam shvatila da ću ’pregoreti’, odlučila sam da platim žene koje će brinuti o mom domaćinstvu dok se ja bavim mališanima. Sa ove vremenske distance, smatram da je to najbolja odluka koju sam donela – ne idem kod frizera onoliko često koliko bih želela i uglavnom kupujem na rasprodajama, ali ne odustajem od plaćene pomoći u kući, jer moj dan ipak traje 24 časa, a njegov najdragoceniji deo jeste vreme posvećeno deci”, iskreno priča naša sagovornica.

Kada daje pouke ženama kako da uspešno balansiraju između privatnog i profesionalnog života, Jovana Ružičić ističe dva saveta za srećan život – plati sve što možeš da platiš i organizuj sve da ti bude blizu.

„Sve aktivnosti sam organizovala tako da se nalaze na kilometar i po od mog mesta stanovanja – deca idu u najbližu školu i na brojne vannastavne aktivnosti, ali sve one se nalaze u prvom komšiluku. Mnoštvo mojih prijateljica vozi decu sa jednog na drugi kraj grada, sa obrazloženjem da se, na primer, na Čukarici nalazi najbolji trener za tenis, a na Bežanijskoj kosi najbolji profesor violine. To vreme koje se provede u vožnji s kraja na kraj grada bolje je investirati u druženje sa decom – dobrih trenera i profesora ima i u blizini, a vreme koje imamo na raspolaganju je ograničeno”, objašnjava naša sagovornica.

Ona ističe da njena priča nije tipična – za razliku od većine žena koje odlaze u preduzetništvo nakon nemogućnosti da pronađu posao u struci ili spoznaje da posao ne mogu da usklade sa roditeljstvom, Jovani je privatan biznis bio prvi izbor. Sa druge strane, nije imala pomoć sopstvene porodice, pa je bila prinuđena da sama sebi bude najveći oslonac i organizuje posao tako da deca ne trpe.

„Sa materinstvom dolazi želja da provedete više vremena sa decom, pa se jedan broj žena odlučuje na preduzetništvo kako bi imale fleksibilno radno vreme. Mali broj preduzetnica odlazi na posao u sedam ujutru, jer prvo decu isprati u školu. Međutim, iako ova fleksibilnost radnog vremena deluje privlačno, istraživanje koje je Centar za mame sproveo pre tri godine, na uzorku od 102 mame preduzetnice, pokazalo je da svaka treća radi više od 40 sati nedeljno, a tek 16 odsto njih ne radi vikendom. Trećina preduzetnica nije koristila porodiljsko odsustvo, jer to nije sebi mogla da priušti, a čak 43 odsto njih radilo je do pred sam porođaj i bukvalno je sa radnog mesta otišlo u bolnicu. Osim toga, čak 96 odsto mama preduzetnica ne otvara bolovanje kada se one ili dete razbole”, kaže Jovana Ružičić.

Rezultati ovog istraživanja govore da je 66 odsto mama krenulo u burne vode preduzetništva tek kada je rodilo dete – oko 40 odsto preduzetnica ima jedno dete, sličan procenat njih ima dvoje dece, a na troje dece odlučila se tek svaka sedma preduzetnica.

Iako mame preduzetnice redovno plaćaju poreze i doprinose, rade do nekoliko dana pred porođaj i u velikom broju slučajeva izdržavaju svoje porodice, one nemaju ista radna prava kao ostale zaposlene žene – dobijaju manju platu na porodiljskom odsustvu zbog drugačijeg obračuna zarada, moraju da „zamrznu” firmu ili zaposle poslovođu koji će umesto njih voditi posao dok su one na trudničkom ili porodiljskom odsustvu, a njihov partner nema pravo na korišćenje „porodiljskog”, odnosno odsustva zarad nege deteta.