RTS dobija ženski potpis

Postoje funkcije koje liče na stolice u studiju – uvek spremne za sledećeg gosta, ali retko za nekoga ko će promeniti scenografiju. Mesto generalnog direktora Radio-televizije Srbije dugo je bilo upravo takva stolica: stabilna, ali pomalo zarobljena u sopstvenoj rutini. Kada je 11. februara ove godine na nju sela Manja Grčić, kadar se, bar simbolično, promenio.

Ne samo zato što na čelo javnog servisa dolazi osoba sa više od dve decenije iskustva u medijima, već i zato što RTS prvi put u svojoj istoriji dobija – ženu direktora. Nije nevažno da se ova činjenica podvlači baš u danima kada se obeležava 8. mart. Jer simboli, kao i televizijske slike, ponekad govore više od zvaničnih saopštenja.

Manja Grčić rođena je 1979. godine u Sarajevu, ali je detinjstvo i školovanje delom provela u inostranstvu. Ljudi koji rano nauče da svet ima više perspektiva, kasnije lakše razumeju i medijski pluralizam. Novinarstvo je studirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a diplomirala na Univerzitetu u Lidsu. Karijeru je počela u informativnim redakcijama – od Bi-Bi-Sija do televizije B92 – gde je, kao i svaki novinar na početku, učila osnovnu lekciju profesije: da je mikrofon često teži nego što izgleda.

Put ju je dalje vodio ka menadžerskim pozicijama. Bila je zamenica direktora Foks televizije, potom direktorka nacionalne TV3 u Sloveniji, zatim generalna direktorka B92. Radila je i u okviru međunarodne medijske grupacije „Antena grup”. Pod njenim vođstvom ta medijska mreža pozicionirala se kao jedna od važnijih regionalnih televizijskih struktura.

Kasnije postaje suvlasnica i direktorka „Minakord medija” sistema, u čijem sastavu su i televizije K1 i novinska agencija Tanjug. Istovremeno, vodi i komunikacijsku agenciju „Majo pablik”. Na listi sto najuticajnijih ljudi u medijima, našla se na četrdesetom mestu.

Naravno, kao i svako imenovanje na važnu funkciju u Srbiji, i ovo je dočekano uz prateći hor komentara. U javnom prostoru brzo su se pojavile tvrdnje da su politički kontakti i bliskost sa pojedinim krugovima vlasti bili ključni faktor njenog izbora. Takve sumnje u Srbiji povlače i pitanja – da li je reč o profesionalnom izboru ili političkom kadru?

Ali medijska industrija ima jednu nezgodnu osobinu – rezultati se vide. Televizije koje opstaju, projekti koji se razvijaju i platforme koje rastu teško se mogu objasniti samo političkom podrškom. Za takve mehanizme potrebna je i veština upravljanja medijskim sistemima.

Ko je ikada gledao Manju Grčić u ulozi voditeljke emisije „Uranak”, mogao je da primeti i retku kombinaciju smirenosti i samouverenosti pred kamerom. Ona ne vodi razgovor kao duel, već kao proces razumevanja. Sagovornike sluša, a pitanja postavlja precizno, bez teatralnosti. To je možda i najvažnija osobina za nekoga ko dolazi na čelo javnog servisa: razumevanje prirode medija. RTS poslednjih godina često deluje kao brod koji se kreće poznatom rutom, bez previše rizika i bez mnogo novih ideja. Zato dolazak osobe koja dolazi iz dinamičnijeg, komercijalnog medijskog okruženja može biti i prilika za promenu ritma. RTS-u je, možda više nego ikada, potreban novi impuls i više hrabrosti da se izađe iz ustaljenog televizijskog šablona.

U tom smislu, simbolika prve žene na čelu RTS-a nije samo statistička zanimljivost. Ona nosi i očekivanje da će se zajedno sa promenom na vrhu promeniti i energija institucije. A RTS, posle mnogo godina, možda upravo čeka takav pomak.