Kako je Roza postala Ružica

U tišini balkanskih jutara, dok su se zvona sa crkava mešala sa ezanima i šumom pijaca, živeli su ljudi čija su imena danas ostala zapisana više u sećanjima nego u knjigama. Jevreji sa prostora Balkana, iz Beograda, Sarajeva, Skoplja i Soluna, bili su trgovci, lekari, učitelji, krojači, prijatelji i komšije. Njihovi jezici su nosili melodiju ladina i hebrejskog, ali i srpskog, bosanskog, makedonskog i grčkog jezika. Njihove kuće mirisale su na hleb, na začine, na subotnju sveću koja je gorela tiho i postojano, kao vera da će sutra biti isto kao juče… A onda je došao rat.

Sa njim su stigle uniforme, naredbe i spiskovi. Ulice koje su nekada odzvanjale smehom postale su nemi svedoci straha. U Beogradu su odjekivale čizme okupatora, u Sarajevu su se zatvarali prozori pred nepoznatim koracima, u Solunu su čitave porodice sabijane u vozove bez povratka... Balkan je te 1941. godine postao raskršće kultura i vera, ali i raskršće sudbina.

Roza Kabiljo živela je običan život pre Drugog svetskog rata. Udajom za Žarka Ćukovića postala je Roza Ćuković – bila je supruga, majka, ćerka i sestra. Dolaskom okupatora morala je da promeni sve ono na šta je bila ponosna – tada je dobila ime Ružica. U goloj borbi za život iz Sarajeva je s devetogodišnjim sinom pobegla u Loznicu – sama. Sve što je imala, izgubila je, a ono najvrednije bilo je isuviše malo da zaštiti sebe, a potom i nju.

Ovo je priča o ljudima koji su pre rata živeli obične, male živote – i baš zato velike. O majci koja je krila dete iza tišine, o ocu koji je poslednji put zaključao vrata svog doma, o detetu koje je prerano naučilo da ćuti. O komšijama koji su pružali ruku, ali i o onima koji su je povlačili.

Sve bi to ostalo uspomena, sa mnogo nepoznatog i nejasnog, da mlada žena Ružica Ćuković nije bila odlučna da sazna ko je bila žena po kojoj je dobila ime, odakle potiču njeni koreni, zbog čega je deka sa devet godina postao siroče i da li on, kada je reč o životu posle rata, ima prazninu u sećanju ili prazninu u duši.

„O našim precima i celoj toj jevrejskoj strani porodice, sa tatine strane, sestra i ja smo znale još od ranog detinjstva. Znale smo ko smo, znale smo da se toga ne odričemo, ali smo priču i detalje znale veoma površno. Deda je preminuo 2003. godine, a prethodne tri godine je bio nepokretan, nije mnogo govorio o tome. Imale smo neke fotografije i slušale smo priču naših roditelja. Znale smo da deda nije imao roditelje, da je siroče od svoje devete godine, da mu je rat uzeo porodicu”, priča Ćukovićeva.

Ali kako? To je bilo pitanje koje je našu sagovornicu morilo, koje ju je motivisalo da u dvadesetim godinama života počne da istražuje porodicu Kabiljo, da upoznaje ljude, pretražuje arhive…

„Saznala sam da su moji preci krenuli iz Sarajeva ka Srbiji preko Drine – pa dokle se stigne. Moj pradeda Žarko ubijen je na tom putu i o njemu se ništa ne zna. Moj deda Dragutin imao je oko osam godina kada je sa svojom majkom Rozom išao od sela do sela – tražili su utočište. Ona je otvoreno govorila da je Jevrejka i da joj treba sklonište, to je već bila dovoljna opasnost za oboje, ali nije odustajala”, objasnila je naša sagovornica.

Ruku podruku, majka i sin stigli su do Loznice. Pokucali su na vrata jednog ugostiteljskog objekta „Žika zec” i tražili pomoć. Porodica Tomić, koja je vodila lokal, obećala je da će ih sačuvati, da Roza (koja je uveliko promenila ime u Ružica) može da pomaže u objektu, da čisti i pere sudove, a da će je oni sakriti sa detetom dok ne prođe rat.

Prezime Ćuković i imena Ružica i Dragutin za Rozu su delovali kao „izlazna karta” dok se rat ne završi. Ipak, jedan čovek je doznao da je Ružica zapravo Roza, da je udata za Srbina, ali da u njoj teče jevrejska krv – to je brže-bolje prijavio, Rozu su odveli, a Dragutin je sa devet godina ostao bez oba roditelja.

„Iz Loznice je vozom deportovana u logor na Banjici, a potom i u Bergen-Belsen. Njen život okončan je u gasnoj komori 14. februara 1945. godine”, potvrdila je njena praunuka Ružica.

Mali Dragutin ostao je da živi sa porodicom Tomić... Ratni sukobi su jenjavali, situacija je počela da se smiruje. Po završetku rata otišao je da živi kod bake, očeve majke, u Pančevo. To je bila želja njegove majke koja je pre deportacije ostavila podatke svoje svekrve „u amanet”.

Dragutin je stasao, oženio se, dobio sina, a potom i dve unuke. Ipak, njegov život obeležila su dva segmenta – pre i posle rata. Prema svedočenju njegove porodice, o ratnim godinama nije govorio mnogo. Ćutanje je postalo zaklon. Za neka svedočenja, poput onog da je video majku u vozu, porodica Ćuković nije sigurna da li se dogodilo ili je to bila prevelika želja jednog dečaka. Bilo je dana kada se nešto moglo čuti o njegovom poreklu, češće su bili oni kada se o tome ćutalo. Do poslednjeg dana bio je ponosan na svoje poreklo. Možda je u toj tišini bila sva težina njegove priče – i sva snaga kojom je uspeo da preživi.

Ono što njegova unuka Ružica Ćuković danas zna rezultat je istraživanja. Na tom putu, kako je istakla, ne bi mogla sama. Veliku pomoć u istraživanju pružio joj je Ronen Šnidman, nezavisni novinar koji radi za prestižne izraelske novine na engleskom jeziku – „Ponekad postoje priče u kojima se čovek nađe kako pomera nebo i zemlju zbog rođaka stranca, samo da bi otkrio istinu. Porodične istorije razbijene Holokaustom svakako spadaju u to, bar za mene.”

Put ka „brdovitom Balkanu” i Srbiji Ronen Šnidman opisuje u razgovoru za „Politiku” kao sudbinski, a ne kao deo nekog plana.

„Pre mnogo godina bio mi je potreban predah, kratak odmor, a letovi od Izraela do Srbije bili su veoma jeftini. Novinari nikada ne odmaraju, pa nisam mogao da odolim da radim na sjajnoj priči na koju sam naišao – da je moderni cionizam zapravo rođen u Srbiji. Napisao sam članak za „Jerusalem post”, koji je doživeo veliki uspeh”, kaže on.

Prema njegovim rečima, usledilo je upoznavanje sa tadašnjim ambasadorom Srbije u Izraelu Milutinom Stanojevićem, a kroz razgovor sa delegacijom iz naše zemlje doznao je za stravičnu priču o Jasenovcu.

„Odrastao sam uz veoma snažno jevrejsko obrazovanje i mislio sam da znam mnogo o koncentracionim logorima, a ipak nije bilo tako”, prisetio se Šnidman rekavši da je tek tada saznao za balkanski logor smrti.

Saosećanje je u njemu probudilo želju da se, širom sveta, čuje o Jasenovcu i pričama koje se kroz patnju mogu povezati sa Holokaustom.

Napomenuo je da je ranije obrađivao drugačije teme, poput globalne industrije dijamanata, ali da je indukovao da se takve teme, u poređenju s istinitim događajima koji su uzrokovali ljudsku bol i patnju, nikada ne mogu porediti.

Biti u pravo vreme na pravom mestu čini se da često uključuje faktor sreće, međutim u dobijanju informacija to je veoma dug proces satkan od više ljudi. Na pitanje kako je, kao inostrani novinar u nepoznatoj zemlji, došao do tačnih, proverenih i istorijskih podataka Šnidman je odgovorio kratko – kroz dug proces posle više od godinu dana istraživanja.

„Morate da igrate na duge staze. Dobijanje odgovora iz nekih arhiva širom sveta trajalo je od šest meseci do godinu dana. Radio sam sa mnogo ljudi, a uglavnom nam se razlikovao maternji jezik”, objasnio je naš sagovornik.

Filozof Džordž Santajana rekao je da su oni koji ne pamte prošlost osuđeni da je ponove. Tom mišlju se vodi i naš sagovornik, zbog čega ne odstupa od ideje da ljudi pamte zločine koji su obeležili istoriju civilizacije, kao i žrtve koje su nevino stradale.

„Mislim da, kako oni koji su preživeli masovne zločine iz Drugog svetskog rata sve više odlaze i više nisu među nama, nije iznenađujuće što širom sveta vidimo porast zločina i masovnih stradanja. Jedini pravi protivotrov otrovnoj politici masovne mržnje jeste adekvatno obrazovanje zasnovano na humanističkim vrednostima. Zbog toga je učenje o istoriji Holokausta od presudnog značaja.”

Kada je reč o Srbima, Šnidman smatra da je ljudima izvan regiona, koji imaju malo znanja o istoriji Balkana, naročito o onome što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata, teško da razumeju današnje stavove Srba.

„Što više učimo o istoriji regiona, to stavovi svake strane postaju razumljiviji i veća je šansa da će se pronaći uspešna rešenja za regionalna pitanja”, istakao je Šnidman.

Iako su osnovni stubovi novinarska objektivnost i emotivna distanca, Šnidman je naglasio da je bilo teško govoriti o ljudskoj patnji i zaboraviti da si čovek, već pristupiti samo kao novinar.

„Kao neko ko sebe vidi kao ozbiljnog i vrednog novinara, voleo bih da kažem da sam pristupao samo profesionalno, ali iskreno, mnogo više sam na ovim temama radio i istraživao kao čovek. Ne mislim da je moguće biti hladno analitičan i strogo objektivan kada je reč o temi poput Holokausta. Štaviše, nisam siguran ni da je to poželjno”, objasnio je naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, vreme koje je proveo radeći na ovoj temi moglo je da se „iskoristi” za rad na desetinama drugih članaka o različitim pitanjima, ali to onda ne bi bio, kako je istakao, sveti posao. „Takvom radu ne može se odrediti cena”, smatra Šnidman.

Na pitanje da li misli da patnja može biti nit koja spaja različite narode, naš sagovornik je rekao da istinski veruje da su Srbi i Jevreji braća po stradanju, posebno imajući u vidu zajednička iskustva iz Drugog svetskog rata.