Pismo ocu

Najdraži Oče,

prošlo je, evo, pune dve nedelje otkad smo doputovali ovamo. Četrnaest dana otkad je helikopter uzdigao Loru i mene iznad kuće u kojoj smo proveli poslednjih osam godina. Dok smo posmatrali okean ljudi koji su se okupili da nas pozdrave i isprate, Lora je bila ganuta. Plakala je – ti znaš, Oče, kako se ona lako uzbudi – a priznajem da ni meni nije bilo lako da zadržim suzu. „S radošću pozdravi novi početak, honey”, rekao sam joj tada i zagrlio je.

Prošlo je, kažem, pune dve nedelje, papi, otkad je tvoj sin ponovo slobodan čovek. Nećeš mi verovati, ali jutra ovde provodim jašući. Jašem Bronka. Od njega me, za razliku od drugih konja, barem nije strah. I više od toga: Bronko mi je kao brat, osećam to u dubini srca. Bronko je klasični američki usamljenik, a osećam da i ja to lagano postajem.

Inače, iako su dani i ovde ispunjeni vizitama i formalnim obavezama, malo me bivših prijatelja i saradnika zove ili posećuje. Od Tonija ni traga ni glasa. Angela kao da je u zemlju propala. Silvio takođe. Jedino mi Visente Foks i onaj momak Sali Beriša ostaju verni, uprkos svemu. Istina je da mi se Visente u svojoj autobiografiji narugao na strahu od konja (što je posledica onog nesrećnog pada). Bronka sam dobio na poklon upravo od njega. Bio je to tipično Visenteov način da mi se izvini zbog tih nekoliko neprecizno intoniranih rečenica. Ali, svi znaju da ja nisam zlopamtilo. Visente je moj blizak prijatelj, i to će i ostati. Kad ih čovek nema mnogo, onda nauči da ceni pravo prijateljstvo. Evo, na primer, Sali. U tom momku stvarno ima nečeg simpatičnog. Ti ćeš možda primetiti da nismo iz iste lige, ali Sali i ja imamo sličan smisao za humor. Pogodi šta mi je poslao na poklon, papi? Sat! Možeš li da veruješ? Slatko sam se nasmejao. Lora takođe.

U svakom slučaju, nedelju dana je već prošlo, vreme leti kao i uvek, neko drugi već dve nedelje sedi na mom donedavnom mestu, a ja svakog jutra ustanem pred samo svitanje, umijem se na koritu pa jašem Bronka do našeg omiljenog mesta na ranču gde ga pustim da slobodno tumara, a ja sednem, leđima se naslonim na drvo, oborim šešir na oči, grickam travku i razmišljam.

Jedna stvar ne prestaje da me muči, Oče. Ti si oduvek bio okružen ljubavlju i poštovanjem, čak i u svojim najmračnijim časovima. Poštovanjem pre svega. Kod mene je, nekako, od početka sve bilo drugačije. Očito, ja nisam ti. Nisam, čak i ako nam je ime isto! U redu, grešio sam, istina, ali – ko ne greši?!? Namera je ono što se zaista računa, a ja znam da sam se trudio da radim za dobro otadžbine i čitavog sveta! Ipak, negde sam pogrešio, nešto se omaklo, inače me ne bi baš ovoliko mrzeli, ne bi mi se rugali, ne bi me gađali cipelama po press-konferencijama.

Umoran sam, papi. Svet je, naučio sam to, luđi nego što sam mislio, i moja glava je ipak premala, priznajem, da bi u nju sve to stalo. Stoga, prija mi ovaj mir. Prija mi samoća. Bronko i ja i the Great Outdoors – to je sve što mi danas treba!

Da li me razumeš, pitam se? Strahujem da ne.

Još samo nešto, zaista, Oče: ove godine napunićeš osamdeset petu, a vitalniji si nego ikad. S druge strane, iako mi je teško da u to poverujem, meni je već šezdeset treća. Stoga me ne čudi ona tvoja izjava da bi voleo da vidiš Džeba kao narednog člana porodice koji će, na ponos čitave nacije, voditi ovu veliku zemlju. Dopusti mi da primetim – ja ne bih. Moj ti je predlog – ako bi želeo jednom, barem jednom, da me poslušaš – da ostaviš to sledećim generacijama. Odavde, s ranča, stvari se vide daleko jasnije nego iz Vašingtona. I ja sad konačno razumem: svet je umoran od nas. Umoran je od Bušovih. To je nešto s čim bi se trebalo pomiriti. Za sada...

Vreme neumitno klizi. Bliži se ručak. Stomak mi krči i ide mi voda na usta. Pitam se šta je Lora danas spremila. Ti znaš koliko meni prija njena domaća kuhinja.

Bronko se odmorio. Zajahaću ga pa ćemo laganim kasom još jednom proći voljenom zemljom. Ah, kako volim ovu žutu travu prerije!

God bless America!

Puno te pozdravlja i voli tvoj (i dalje, nadam se) omiljeni sin,

George W.