Prvi sajber-svemirski rat u Iranu

Domaćim fudbalskim trenerima, a verujem i u većini zemlja sveta gde je popularan, laknulo je u ovih nedelju dana. Nisu morali da slušaju zvocanje i lekcije pola nacije, savetodavci su se koncentrisali na najnoviju bliskoistočnu krizu, započetu izraelsko-američkim napadom na Iran. Internetom kruži skorašnji snimak ženske iranske fudbalske reprezentacije, čije članice ne pevaju aktuelnu himnu. Da li će iranska fudbalska momčad otići na predstojeći Mundijal u Los Anđeles i šta će tamo, eventualno, pevati ostaje da se vidi. U međuvremenu, evo nekoliko okolnosti ovog sukoba koje se ređe komentarišu ili su prošle ispod radara, ali ne i mimo mog roze-ispred-kompjutera „avaksa”. Kako sam tek nedavno odgledala prve tri sezone sjajne izraelske serije „Fauda”, smatram se dodatno kompetentnom.

Kad smo kod radara, Amerikanci su prvi put na Bliski istok dovezli 11 aviona F-22, poznatih i kao „raptori”. Prevashodno su namenjeni za uništavanje neprijateljskih radara i sistema protivvazduhoplovne odbrane ili za prosleđivanje koordinata ciljeva udarnim jedinicama koje lete posle njih. U Venecueli su „raptori” potpuno „isključili” baterije S-300VM ruske proizvodnje, tako da nije ispaljena nijedna presretačka raketa. Ocenjuje se da je njihovo raspoređivanje odgovor na sve što je Iran uspeo da obnovi od udara 2024. godine.

Amerikanci su od januara obavili više od 270 letova na Bliski istok transportnim avionima C-17 i C-5. Dan pre tradicionalnih napada petkom, koje praktikuju sve strane u sukobima u ovom delu sveta, ne samo zbog berzi već i zbog verskih običaja, u Izrael su sletela i četiri C-17, poznata kao „gloubmasteri”. Procenjuje se da je, uz pomenute, odranije raspoređene F-35 u Jordanu i četrnaest tankera za dopunu gorivom u vazduhu koji se nalaze se na Aerodromu „Ben Gurion”, u regionu trenutno stacionirano oko 300 američkih vojnih aviona. Ovo raspoređivanje nije deo strategije odvraćanja već formiranje logističke strukture za dugotrajne operacije visokog intenziteta. Izraelski planeri već potvrđuju da tankovanje njihovih aviona u vazduhu, koje omogućavaju američke letelice, rezultira mnogo većim obimom dejstava. Nosač aviona „Džerald Ford”, koji plovi na nuklearni pogon i može autonomno da operiše dvadeset pet godina bez zamene goriva, stigao je u Mediteran, verovatno za podršku izraelskom sistemu protivvazduhoplovne odbrane. Tokom napada na nuklearna postrojenja juna 2025. godine američke snage bile su tri puta manjeg obima, s jednim umesto sadašnja dva nosača aviona, što ukazuje da su partneri planirali da ovaj sukob traje četrdesetak dana.

Interoperabilnost američko-izraelskih resursa, poput sinhronizacije potrebne za tankovanje goriva u letu, daje sinergiju koja nadilazi običnu aritmetiku u kojoj su jedan i jedan dva. Očit je visok stepen poverenja u razmeni obaveštajnih podataka između Izraela i Amerikanaca. Ovaj napad smatra se prvom kinetičko-sajber-svemir operacijom u kojoj su sajber i svemir podjednako bitni domeni. U njima su se slagali slojevi nekinetičkih efekata poput onesposobljavanja elektronskih sistema komunikacije, nadzora i prevencije Irana. Dok se spekuliše da li će Amerikanci i Izraelci realizovati i kopnene napade, u Iranu za interese Izraela već operiše oko sto obaveštajaca. Bez njih ne bi bilo moguće hakovati sistem nadzora, državne televizije i precizno pogađati konkretne ciljeve. Kao što to i Amerikanci postižu. Teoretičari zavera koji tvrde da su novi udari na Iran počeli da bi se pažnja javnosti odvukla od afere „Epstajn” previđaju da se ovakve operacije planiraju i pripremaju godinama.

Egipat i Saudijska Arabija razmatraju saradnju u omogućavanju alternativnih pravaca snabdevanja energentima kroz Crveno more, jer je saobraćaj kroz Ormuski tesnac skoro skroz zaustavljan, mahom zbog odluka osiguravajućih kompanija da prestanu da pružaju usluge i prebukiranosti postrojenja za skladištenje. Američka administracija brzo je uvidela gde je problem i naložila je Razvojnoj finansijskoj korporaciji da pruži državne garancije za osiguranja. Kroz tesnac se ne transportuju samo nafta i gas već i znatna količina svetskih potreba sirovina za poljoprivredu. Da bi se najavljene mere operacionalizovale, potrebno je dosta vremena. Pre nekoliko meseci Izrael je priznao Somalilend, državu na rogu Afrike s druge strane Crvenog mora. Amerikanci se nisu bunili. Time je obezbeđena bolja kontrola zaleđa Džibutija, gde je smeštena važna američka baza i smanjene šanse da se saobraćaj opstruira iz Somalije i Jemena. Slučajnost ili još jedan element izraelsko-američke saradnje u pripremi ovog napada na Iran i smanjenja štete od njegovih neželjenih posledica?

S druge strane, Britanci su ovog puta još neodlučni (do trenutka slanja ovog teksta), i pored iranskog napada na Kipar, gde su i njihove trupe. Premijer Starmer svojom neodlučnošću, kojom je doveo u pitanje funkcionisanje moćne anglosaksonske obaveštajne mreže „Pet očiju”, izaziva Trampov, takođe epski, bes zbog namere da upravo ovih dana arhipelag Čagos u Indijskom okeanu vrati Mauricijusu. Naime, strateški važna američka baza „Dijego Garsija”, iz koje Amerikanci projektuju silu ka Bliskom istoku i jugoistočnoj Aziji, smeštena je na istoimenom ostrvu, koje je deo spomenutog arhipelaga. Iako Britanci planiraju da u tranziciji suverenosti ka Mauricijusu ostrvo zakupe na 99 godina po ceni od 136 miliona dolara godišnje, Tramp je Starmerovu nameru opisao kao „veliku slabost i totalnu glupost”, jer će Mauricijus imati pravo da blokira korišćenje ostrva za operacije za koje ne smatra da su u skladu s međunarodnim pravom.

Predviđa se da će Kinezi koristeći ove okolnosti pojačati svoj uticaj u tom delu Indijskog okeana. Strahuje se i od posledica eventualnog zauzimanja Tajvana zbog velike zavisnosti američke IT industrije od čipova koji se tamo proizvode. Odvraćanje Kineza od Tajvana trenutno se u znatnoj meri projektuje upravo iz baze „Dijego Garsija”. Ogromna sredstva usred otkazivanja pružanja usluga, mahom britanskih osiguravajućih kuća i drugih koje operišu iz Londona, uvođenjem Trampovih mera preliće se u Ameriku. „Epski bes” ne pogađa samo Iran.

Pored britanskog premijera, Tramp i Hegset su ovih dana besni i na Darija Amodeija, izvršnog direktora „Antropika”, kompanije koja se bavi veštačkom inteligencijom vredne 380 milijardi dolara. Amodei je nedavno inicirao proces raskidanja 200 miliona dolara vrednog ugovora s Pentagonom. „Antropik” ne dozvoljava da njegova platforma, jedina koja je radila s poverljivim podacima, služi i za masovno prisluškivanje Amerikanaca i upotrebu potpuno autonomnog oružja, koje bez ljudske odluke može da ubija. Na njegovoj platformi sproveden je nedavni napad na Venecuelu, vrlo uspešan s američke tačke gledišta. Tramp je „Antropik” i Amodeiju nazvao izdajnicima. Ministar rata Hegset pretio je da će ih proglasiti rizikom u lancu snabdevanja, što je vrlo teška mera koja podrazumeva da nijedna druga kompanija koja ima ugovor s Pentagonom ne sme da radi s njima. Do sada je takva klasifikacija bila rezervisana samo za strane kompanije, mahom bliske kineskoj vladi. I pored teških optužbi, Vlada SAD koristila je „Antropikovu” platformu u Iranu. „Antropik” nije poklekao pod pritiskom.

Pojmovi suverenost i teritorijalni integritet država, odranije rastegnuti zbog oportunog tumačenja i zloupotreba sadašnjih odredaba međunarodnog prava velikog broja aktera, upotrebom veštačke inteligencije u svim domenima rata, koja im daje nove neslućene moći, sada su pred pucanjem. I njima je, kao i upotrebi veštačke inteligencije, na šta Amodei ukazuje kad je reč o SAD i Kongresu, potreban novi zakonski okvir na nivou država i na globalnom nivou. Pitanje je da li Ujedinjene nacije sa sadašnjim reliktima u procesu odlučivanja imaju moć da to sprovedu.

Nažalost, za više od stotinu dece do sada pobijene u ovom sukobu, mahom devojčica, ništa od toga više nije značajno. Ipak, upravo zbog njih i sve druge nastradale i ugrožene dece širom sveta, s procesom novog normiranja međunarodnog prava mora se početi što pre.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista