Biti uzor je privilegija

Za Ksufej Jang, koju ćemo prvi put gledati i slušati na beogradskom „Gitar art” festivalu, kritičari kažu da je kineska romantičarka klasične gitare. „Hvalospevi o ovom čudu sa Dalekog istoka nisu nimalo preterani kada je čujete na koncertu. Već sada ona spada među najbolje gitariste”, pisali su kritičari o njoj još pre nekoliko godina. Ksufej Jang će nastupiti u ponedeljak, 10. februara, u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, iste večeri kada i Brazilka Badi Asad, češki duo Pavel Štajdl i Gabrijela Demeterova i ugledni francuski gitarista Roland Dijens.

Ova tridesetjednogodišnja gitaristkinja rođena je u Pekingu. Gitaru je počela da svira kao dete, a u dosadašnjoj karijeri, tokom koje je nastupala svuda po svetu, objavila je četiri albuma, od kojih je poslednji „40 Degrees North” objavljen prošle godine za diskografsku kuću EMI.

Na pitanje da li zna nešto o beogradskom „Gitar art” festivalu, koji ove godine slavi deceniju postojanja, i šta može da očekuje publika koja dođe na njen nastup, Ksufej Jang za „Politiku” priča:

– Da, naravno. Čula sam da je to sjajan festival, sa velikim brojem različitih umetnika. Pozvali su me i pre nekoliko godina, ali nisam bila u mogućnosti da dođem. Zato se baš radujem što ću nastupiti pred publikom ove godine. Volela bih da se publika na koncertu uveri da je gitara pogodna za izvođenje različitih muzičkih stilova i da ima širok raspon boja i dinamike. Moj cilj je da uvek dotaknem srca publike svojom muzikom.

Zašto ste izabrali baš gitaru?

Gitaru sam počela da sviram sasvim slučajno. Bila sam veoma aktivna kao dete i roditelji su smatrali da treba da počnem da sviram neki instrument da bi me smirili. Želeli su da sviram harmoniku. Taj instrument bio je veoma popularan u Kini u danima posle „kulturne revolucije”. Profesor u školi rekao je mojim roditeljima da je harmonika preveliki instrument za tako malu devojčicu i predložio im je da se priključim gitarskoj grupi koju je osnovao u školi. Gitara se u to vreme smatrala instrumentom za niže klase i baš zato je bilo krajnje neobično za jednu školu da ima gitarsku grupu. Verovatno je moja škola jedina u Kini koja je imala takvu grupu. Za vrlo kratko vreme pokazala sam zavidan uspeh. Kao što možete da vidite, sasvim slučajno sam otkrila svoj talenat za gitaru. Osećam, zapravo, da je gitara izabrala mene.

Dobili ste brojna priznanja na muzičkim takmičenjima. Koliko su sve te nagrade značajne za Vašu karijeru?

Nisam svirala na mnogo takmičenja i, iskrena da budem, nije mi pričinjavalo veliko zadovoljstvo učešće na takmičenjima. Muzika nije sport. Priznanja koja sam osvojila rezultat su mog sviračkog umeća u datom trenutku. Takmičenja su mi dala mogućnost da naučim mnogo toga, mogućnost da sviram, a sve to je bilo veoma korisno. Ali, karijeru nisam napravila zahvaljujući uspesima na muzičkim takmičenjima. Iz mog iskustva, za bilo koju uspešnu karijeru potrebni su veliki napor i, naravno, strast. Za mene je mnogo važnije da publiku dotaknem svojom muzikom nego da osvojim priznanje na nekom muzičkom takmičenju.

Bili ste prvi instrumentalista iz Kine koji je otišao da studira i muzički se usavršava u Velikoj Britaniji. Da li se, zbog toga, osećate kao pionir i kao neko ko je rušio, do tada, neprobojne barijere?

Ljudi uvek pričaju da sam ja pionir, ali ti „pionirski događaji” u mom životu isključivo su rezultat puta koji sam odabrala. Nisam sebi zacrtala da budem pionir, niti da rušim granice. Samo sam znala da sviranje gitare treba da bude moja profesija i nikada to nisam gubila iz vida. Kada se osvrnem na prošlost, shvatam koliko daleko sam dogurala i koliko granica sam morala da pređem. Za to je bilo potrebno mnogo napornog rada. Neki ljudi kažu da sam imala sreće, što je tačno, i ja sam zahvalna zbog toga. Ali, na svom putu sam, takođe, imala i mnogo prepreka. Nisam imala uzore ili nekoga na koga bih se ugledala dok sam kao dete učila da sviram gitaru u Kini. Baš zato se osećam veoma privilegovanom što sam danas uzor mladim muzičarima u Kini.

Zašto ste London izabrali kao mesto za život?

Moja porodica me je ohrabrivala da nastavim školovanje u SAD, s obzirom na to da moj brat živi i radi u Njujorku. Međutim, Evropu sam videla kao centar klasične muzike i kulture. Želela samda nastavim svoje muzičko školovanje u zemljama iz kojih klasična muzika dolazi.Izabrala sam da dođem u London zato što je to bogat kulturni centar i zato što sam smatrala da upravo tu mogu da razvijem svoju muziku.

Da li je za ženu koja svira klasičnu gitaru teže da postane priznata i da održi karijeru u muzici?

Smatram da je za klasičnog gitaristu, bilo da se radi o muškarcu, bilo o ženi, teško da dobije priznanje u muzičkom svetu. Moja karijera podrazumeva brojna putovanja po svetu i ponekad osećam da muškarci koji se bave ovim poslom imaju više jačine da se izbore sa zahtevima, putovanjima naročito. Takođe, možda je malo teže za ženu umetnika kada poželi da zasnuje porodicu, baš zbog svih putovanja koja su neophodna za održavanje karijere.

Kakvi su Vaši planovi?

Imam veoma naporan raspored. U naredna dva meseca imam zakazane koncerte u još osam zemalja, tako da me očekuje dosta putovanja. Na leto bi trebalo da snimim novi CD za moju izdavačku kuću EMI.Do kraja godine nadam se koncertima u rodnoj Kini, kako bih još mladih ljudi tamo upoznala sa gitarom.