Pozorišne veze između vremena

Da sam se, u svojim dečačkim ili tinejdžerskim godinama, susreo sa čarobnjakom poput onog u Kornejevim „Pozorišnim iluzijama” i da mi je taj čarobnjak, posredstvom pozorišne ili neke druge iluzije, otkrio da ću napisati studiju pod naslovom „Svedoci poslednjih dana: predstave suočavanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1991–1999)”, sigurno mu ne bih poverovao….

Mi smo pak poverovali u ove reči Ognjena Obradovića, autora nedavno objavljenog dela „Svedoci poslednjih dana…”,  u izdanju izdavačke kuće „Klio”, budući da nas ova studija vraća u deceniju u kojoj je istorija surovo ušla u našu svakodnevicu.

Prateći predstave nastale između 1991. i 1999. godine, Ognjen Obradović otkriva repertoarski tok koji nije pristajao na poricanje stvarnosti. Klasični tekstovi i savremena drama postaju ovde načini govora o nasilju, gubitku i traumi, ali i o mogućnosti da umetnost sačuva etičku i političku odgovornost. Pozorište se ne posmatra samo kao umetnost, nego kao mesto susreta vremena, prostora i zajednice: kao hronotop u kome se prepoznaje duh epohe.

– Moje nepoverenje ne bi imalo veze ni sa čarobnjakom, ni sa pozorištem; nijednu od te dve čarolije ne bih olako otpisao. Problem bi bio u zagradama, to jest u onome što je njima obuhvaćeno, u dekadi s kojom, kao verovatno tipičan predstavnik svoje generacije, nisam želeo da imam baš nikakve vezem – tvrdi Obradović.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tokom devedesetih, u vreme direktorskog mandata Jovana Ćirilova, nastao je niz predstava koje su, na različite načine i u različitoj meri, ulazile u dijalog sa stvarnošću: od „klasika” poput „Pozorišnih iluzija” (1991), „Troila i Kreside” (1994) i „Poslednji dana čovečanstva” (1994) do inscenacije savremenih tekstova kao što su „Bure baruta” (1995), „U potpalublju” (1996) i „Beogradska trilogija” (1997).

Te predstave, po rečima Ognjena Obradovića, nisu bile izolovani incidenti već repertoarski kontinuitet, pokušaj da se umetnički artikuliše iskustvo anemične svakodnevice.

– Pitanje koje me je pratilo tokom rada, i koje me prati i izvan njega, jeste koliko su naši junaci, a i koliko smo mi sami, sposobni da izađemo iz cikličnih obrazaca nasilja koji se za nama uporno vuku. Biram da verujem, oslanjajući se na sopstveni primer, da nam pozorište može pomoći da te obrasce prepoznamo i da iz uloge nemih naslednika pređemo u ulogu svesnih svedoka, koji će prepoznati da pred onime, što nam se često čini i predočava kao nasleđena generacijska kob, nismo bespomoćni i da imamo snagu da izgradimo neke drugačije hronotope – razmišljanje je Ognjena Obradovića.