Nemci se distanciraju od pape

Nikad rimski papa jednim potezom nije izazvao toliki darmar kao što je to, nedavno, učinio Benedikt Šesnaesti. Blagosiljajući i rehabilitujući četvoricu otpadničkih biskupa, od kojih jedan izričito poriče postojanje holokausta, a svi zajedno Drugi vatikanski koncil, ozbiljno je doveo u pitanje ne samo dijalog i pomirenje sa Jevrejima, nego i odnose između Izraela i Vatikana, ali i uzdrmao temelje na kojima počiva Katolička crkva posle čuvenog reformskog koncila.

Sticajem okolnosti, odluka o rehabilitaciji fanatičnih i šizmatičnih biskupa iz bratstva „Svetog Pija 10“, koji su u visoko zvanje „proizvedeni” mimo kanonskog reda – njih je, bez papine dozvole, rukopoložio svojeglavi nadbiskup iz Švajcarske Marsel Lefevr (1905–1991), a iz crkve su ekskomunicirani 1988 – pala je u vreme šokantne izjave najfanatičnijeg među njima Engleza Ričarda Vilijamsona o holokaustu. To je i napravilo eksplozivnu „smesu” koja je izazvala detonaciju i potres neverovatnih razmera i (još) nepredvidivih posledica.

Konvertit Vilijamson, anglikanac koji je postao katolik, ponovio je izričito u intervjuu švedskoj televiziji (emitovan je potom i u Nemačkoj) ono što je i godinama tvrdio (ta činjenica opovrgava naknadne tvrdnje iz Vatikana da se pre rehabilitacije nije znalo za njegov antisemitizam), da je priča o postojanju holokausta – laž. I da Nemci u Drugom svetskom ratu nisu upotrebljavali gasne komore (korišćene su, po njemu, samo za dezinfekciju?!), a broj umorenih Jevreja ne prelazi dvesta do trista hiljada...

Gnev Jevreja je, razumljivo, proključao. Ne samo u Izraelu. Ova dva događaja, Vilijamsonova rehabilitacija i njegova izjava o holokaustu, izazvala su pravi potres, s dodatnim, moralnim i političkim dimenzijama, i u Nemačkoj: upravo je papa Benedikt Šesnaesti kao Nemac Jozef Racinger morao da pokaže naglašeni senzibilitet kad su u pitanju Jevreji i holokaust. I zbog nacionalne krivice, i krivice crkve na čijem je sada čelu. Uz to ide podsećanje da je njegov prethodnik, Poljak Vojtila, pokazao „više sluha” za to, i zbog činjenice da je rođen u blizini Aušvica, stravičnog simbola njihovog stradanja, otvarajući dijalog pomirenja sa Jevrejima.

Nemački biskupi sada grozničavo pokušavaju, uz svesrdnu asistenciju jednog broja istaknutih političara, među kojima se prvi oglasio predsednik Bundestaga, da spasu što se još spasti može, oštrim distanciranjem od Racingera (doskorašnji predsednik biskupske konferencije Karl Leman govori o „katastrofi” i traži konsekvence, a spominjana je čak i ideja o papinoj ostavci!) i njegove „fatalne odluke”.

To je, usred gotovo apokaliptičnih vesti o velikoj krizi, postala prvorazredna tema. Uz žestoke, medijske, komentare i napade na papu, konstatuje se da je, iako sam nije antisemit, sebi najverovatnije zatvorio vrata za „istorijsku posetu” Izraelu do koje je trebalo da dođe u maju. Hamburški, obično dobro obavešteni, nedeljnik „Špigl” upozorava čak da je papa, pozivajući se na sagovornike iz Tel Aviva, doveo u pitanje diplomatske (državne) odnose između Izraela i Svete stolice.

Iako je, iz razumljivih razloga, jevrejska dimenzija ovog skandala u prvom planu, sve je više upozorenja da bi papa svojim „milosrđem” prema „otpadnicima” mogao da razori osnove jedne svetski otvorene, ekumenske crkve, spremne na dijalog sa drugim religijama, u čijem stvaranju je, tada kao teolog liberalne orijentacije, aktivno učestvovao na već spomenutom Drugom (vatikanskom) koncilu (1962–1965).

Dosta je, naime, onih koji konstatuju da rehabilitacija otpadničkih biskupa, koji Drugi koncil označavaju kao „nastavak Francuske revolucije” i „giljotinu prave religije” („Zidojče cajtung”), nije posledica papine nepromišljenosti nego njegovih, već odavno, dogmatskih i (ultra)konzervativnih ubeđenja, kojima je bliži devetnaesti nego 21. vek.

Miroslav Stojanović