Iznuđeno partnerstvo

Moskva i Vašington su spremni da u novu epohu krenu sa više međusobnog uvažavanja a manje pretnji, tvrdi Mihail Gorbačov, poslednji predsednik nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. „Povoda za optimizam svakako ima”, izjavio je ugledni političar italijanskom listu „Republika” i dodao da će „prvostepeni značaj u tom dijalogu imati odnos dve strane prema američkim planovima da u Poljskoj i Češkoj instaliraju delove svog protivraketnog odbrambenog sistema”.

Da li to znači da će ideje koje je Gorbačov zastupao osamdesetih godina prošlog veka kroz „perestrojku” konačno zaživeti? Tada im, očigledno, nije bilo suđeno da uspeju. Vremena su bila drugačija. Podsetimo, umesto „mira u svetu” i opšteg blagostanja, te ideje samo su prouzrokovale krah SSSR-a i kompletnog socijalističkog sistema, bacajući stotine miliona ljudi „istočno od Berlinskog zida” u najveću moguću nemaštinu i politički haos. Pitanje je koliko je ovo na šta sada ukazuje sovjetski lider zaista rezultat političkih promena na dve strane Tihog okeana, a koliko se sve dešava silom prilika, usled finansijskog haosa koji se, praktično preko noći, raširio celom našom planetom?

„Iskanderi” na čekanju

U prilog Gorbačovljevom stavu ide nekoliko činjenica. Prvo je iz Moskve stigla najava o odustajanju od razmeštanja raketnih sistema tipa „iskander” na prostorima najzapadnije ruske enklave – Kalinjingrada. Potom se oglasio Jirži Dinstbir, šef Odbora za spoljnu politiku i bezbednost gornjeg doma češkog parlamenta, procenom da će SAD, najverovatnije, odustati od planova za izgradnju raketne baze u Češkoj kao i od razmeštanja radarskih sistema u Poljskoj. „Svetska finansijska kriza mogla bi da bude izgovor da se projekat odloži”, izjavio je Dinstbir u jednoj televizijskoj emisiji.

„Pomirljivu” izjavu dao je i bivši američki ambasador u Kijevu Stiven Pajfer. On, naime, smatra da eventualni ulazak Ukrajine u NATO nikako ne znači da bi ruska crnomorska flota morala da se seli iz svog staništa u Sevastopolju, na Krimu. Pajfer svoj stav zasniva na „istorijskom iskustvu” iz vremena ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, kada su u određenom periodu, jedna pored druge, funkcionisale armije SSSR-a i zapadnog vojnog saveza.

Analogija na koju ukazuje bivši ambasador je, doduše, prilično klimava. Jer, upravo je popustljivost Moskve u slučaju Nemačke dala krila Vašingtonu da u Evropi zagrabi i ono što mu nikada nije pripadalo, dovodeći čak i sopstvene saveznike u situaciju da se ponovo suočavaju sa pretnjama Rusije koju su već prihvatile kao strateškog partnera. A, kako su mnogo puta isticali zvaničnici u Kremlju, „crvena linija odstupanja” je već dostignuta i nalazi se upravo u Ukrajini.

Zaključimo ovo nabrajanje i nedavnom vešću da se i Rusija i SAD spremaju da, svako za sebe, izgrade vojne pomorske baze u Jemenu kako bi lakše kontrolisali dešavanja u „gusarski vrućem” Indijskom okeanu. U Kirgiziji ih imaju još od početka intervencije SAD u Avganistanu...

Prema svemu navedenom, ispada da je „drugi hladni rat”, koji se tokom protekle godine činio sasvim izglednim, okončan pre nego što se i zahuktao. Tome svakako nije doprinela samo promena domaćina Bele kuće u Vašingtonu, ma koliko novoizabrani američki predsednik Barak Obama nastupao (za početak) daleko pomirljivije od svog prethodnika Džordža Buša mlađeg. Istini za volju, nije tome posebno doprineo ni ruski predsedničko-premijerski dvojac Dmitrij Medvedev–Vladimir Putin. Pre će biti da je i jednima i drugima pomirljivost nametnuta prostom činjenicom da je došlo vreme kada treba voditi računa o ekonomskom opstanku, a ne o trošenju para na vojnostrateške planove, rakete, radare...

Provereni mehanizmi

Upravo okončani Svetski ekonomski forum u Davosu nije dao odgovore na to kako izaći iz globalne finansijske krize. Ali zato je, prema opštem zaključku, u prvi plan istakao činjenicu da je krizu moguće rešiti jedino udruženim snagama. Kako u ponedeljak u Londonu reče kineski premijer Ven Đijabao, u zajedničkom problemu su svi – i oni kojima dobro ide i oni koji srljaju u propast. Zajedništvo u rešavanju aktuelnih nevolja uopšte ne sme da bude dovedeno u pitanje.

Kresanje nepotrebnih vojnih izdataka moglo bi se u tom smislu pokazati kao prilično efikasan metod. Potrebna je samo dobra volja onih u čiju nadležnost ti izdaci spadaju. Prema rečima Mihaila Gorbačova, veoma je važno da napredak rusko-američkih odnosa teče bez nepotrebnih teškoća i da se dve strane vrate mehanizmima koji će, pre ili kasnije, sigurno dovesti do prihvatljivog rezultata. A tih mehanizama ima sasvim dovoljno – od nastavka pregovora o smanjenju nuklearnog i konvencionalnog naoružanja, do već pomenutog odustajanja od izgradnje novih raketnih sistema.