Doprinos protektorata reintegraciji Bosne

„Kada je hrvatska pevačka zvezda Marko Perković Tompson istrčao na koncertnu binu u Širokom Brijegu, uzvikujući ustaški pozdrav ’za dom spremni’, publika ga je dočekala zvižducima, a zatim demonstrativno napustila salu.” Da ste ovakvo „izviješće” iz zapadne Hercegovine pročitali u „zagrebačkom jutarnjem” ili preneseno u „beogradskim večernjim”, pomislili biste da je reč o gruboj dezinformaciji ili o političkoj satiri. A pošto je, naravno, bilo sve obratno, počev od toga da je dupke puna sala u ustašoidnom transu dočekala Tompsona u jedan glas sa „za dom spremni”, koji đavo se onda skandalizujemo?

Kada su pre desetak godina Dodik, Vučić i Lavrov apelovali da se Bosna vrati izvornom Dejtonu, jer je to dokument koji su unutrašnji akteri potpisali i velike sile garantovale, neko od visokih i niskih predstavnika, mirovnih posrednika, specijalnih izvestilaca, zamenika pomoćnika ili sličnih zapadnih „političkih veličina” odbrusio je: „Pa to bi značilo poništenje svega onoga što je međunarodna zajednica postigla tokom 20 godina od Dejtona u BiH. Bilo bi to vraćanje dve decenije unazad!” A šta li je to učinila? Jedino da se rat oružanim sredstvima nastavi kao rat političkim sredstvima.

Ni povodi političkih sukoba nisu novi, a i sve su češći, čak tri u pola jednog meseca. Evo, samo u februaru... Dvonedeljna parada „samoupravnog zajedništva i suživota” tri naroda u „celovitoj i jedinstvenoj multi-kulti BiH” započela je Tompsonovim koncertom 14. februara. Zatim je 25. februara Skupština muslimanskog grada Sarajeva odlučila da obnovi spomenik okupatoru princu Francu Ferdinandu. Najzad, 28. februara, kao odgovor na bošnjačko slavljenje antisrpskog referenduma o secesiji BiH, Srpska je odgovorila danom žalosti zbog ubistva srpskog svata Nikole Gardovića. Deo popularnosti Perković je stekao pevajući proustaške pesme i slaveći ratna zbivanja iz 1990, a pretpremijeri hercegovačkog koncerta u Zagrebu prisustvovao je i premijer Plenković s porodicom. Blizu su izbori, a Tompson očigledno izražava političko raspoloženje pristalica vladajućeg HDZ-a, to znači i njegovog lidera. Čoviću je Plenković stranački pretpostavljeni, pa se i on slikao sa starim prijateljem Markom.

Koncert u Širokom Brijegu izazvao je relativno i veće ovacije nego i u Zagrebu. Zašto? Pa zato što je zapadna Hercegovina bila leglo ustaštva u NDH. Počev od samog poglavnika Ante Pavelića, rođenog u Bradini pored Konjica, najveći ustaški zlikovci bili su poreklom zapadni Hercegovci, a najustaškije mesto u zapadnoj Hercegovini bio je upravo Široki, kako ga danas skraćeno zovu. Posle 1945. taj lokalitet je bio toliko kontaminiran zločinima nad Srbima da, ako neko kaže da je iz Širokog Brijega, bilo je isto kao da kaže: „Ja sam ustaša.” U posleratnoj generaciji nakon 1945. iz tog kraja je bilo malo onih kojima otac, stariji brat, stric, ujak ili bar deda nije bio aktivni ustaša, a od tih starijih i važnijih mnogi su „pacovskim kanalima”, u organizaciji Vatikana, sklonjeni u Južnu Ameriku i Zapadnu Nemačku. Iz potonje je ustaška emigracija izvodila terorističke upade u SFRJ, a Udba ih likvidirala u inostranim skloništima.

Da bi se ta stigma skinula sa savremenika, mesto Široki Brijeg je 1952. preimenovan i nazvan Lištica, a kad je došla demokratija 1991. vraćeno je izvorno ime. U međuvremenu, u leto 1966, netom nakon Brionskog plenuma, aktiv SK BiH održao je tzv. Mostarsko savetovanje, na kojem je konstatovano da je „prema Hrvatima, pa i Muslimanima, vođena sektaška kadrovska politika”. Jedan od partizanskih komesara i tada najviših funkcionera u SR BiH tom prilikom je rekao da ga je „dok sluša o diskriminaciji hrvatskih pa i muslimanskih kadrova u zapadnoj Hercegovini, naprosto stid što je Srbin”.

Njegovi saborci veterani bili su tim rečima kao otrovani, jer iako jesu bili natpredstavljeni u strukturama socijalističke vlasti, nije to bilo zato što su Srbi, nego zato što su bili još mnogo više natpredstavljeni u otporu okupatoru. No, novi politički kurs koji je zacrtan na Brionskom plenumu i operacionalizovan u BiH na Mostarskom savetovanju, doveo je do toga da su mnogi Srbi, prvoborci NOB-a, rukovodioci u SDB, JNA, diplomatiji, saveznoj i republičkoj upravi penzionisani ili zaustavljeni u napredovanju, da bi ustupili mesta za hrvatsku i muslimansku kvotu kadrova, koji su bili domobrani, srodnici ustaša ili potomci Handžar divizije. Pošto su Hrvati bili i tako malobrojni, kadrovici su svećom tražili „nekompromitovanog Hrvata” da popuni trećinu rukovodećih mesta.

Operacija razvijanja nekog bosanskog, kao i jugoslovenskog patriotizma, u Hrvata kao i kod Slovenaca, bila je iluzija. Kardelj je uz skute Titu govorio da se „nije borio za Jugoslaviju, nego za socijalizam, da je jugoslovenska država za Slovence tranziciona kategorija te da će tek odlučiti da li će se i u koju širu zajednicu uključiti”. A partizanski general Franjo Tuđman da je „ako zanemarimo ustaške zločine, NDH za Hrvate bila ostvarenje povijesnih težnji za nacionalnom državom”. Zatim, da je „srećan što mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka”. I, napokon, generalima je pred „Oluju” naredio da „Srbi u Hrvatskoj definitivno nestanu”. I prva Jugoslavija je 1918. okupatorske austrougarske oficire hrvatskog i slovenačkog imena prevodila u iste činove u Kraljevini jednog troimenog naroda. Samo pojedini od njih su 1941. herojski uzleteli da brane zemlju od nadmoćne Luftvafe. A da nije bilo prve, Aleksandrove, ne bi bilo ni druge, Brozove Jugoslavije.

Elem, spektakularni Tompsonov koncert u Širokom Brijegu logičan je ishod „povijesnih silnica”, što bi rekao dr povijesti Franjo. Perković je dobar pevač i nije estradna zvezda samo po proustaškim pesmama. Nisu ni svi Hrvati bili ustaše, a ni sve ustaše Hrvati. Veliki procenat bili su i muslimani. U širem vrhu NDH u Zagrebu njih 70, a na bosanskom terenu bili su čak i brojniji nego Hrvati. U građanskom ratu u BiH 1992–1995. svezali su barjake šahovnice i polumeseca i zajedno nastupili na referendumu o secesiji protiv volje Srba izražene na plebiscitu u decembru 1991. No, čim su Srbi stvorili Republiku Srpskog Naroda u BiH, kasnije RS, Hrvati su ih sledili formirajući Herceg-Bosnu. Radovan Karadžić i Mate Boban već 5. maja 1992. tajno su se sastali na aerodromu u Gracu i postigli sporazum o teritorijalnom razgraničenju većinski srpskih, odnosno hrvatskih teritorija u BiH, te o tome da će sve nesporazume rešavati mirnim sredstvima. Istina, međusobni sukobi nastavljeni su i tokom juna, ali njihova podela BH granicama Republike Srpske i Herceg Bosne održana je do danas, uprkos Jasenovcu i Prebilovcima. Ili baš zato, da se ne ponove. Već u jesen naredne 1993. otvoren je hrvatsko-muslimanski front i postaje jasno da rat u BiH nije odbrana od agresije Srbije, nego građanski rat. Grude se udaljavaju od Sarajeva i približavaju Banjaluci. Dodik, poput Karadžića s Bobanom, pravi taktički savez sa Čovićem protiv bošnjačkog unitarizma.

I odluka Gradske skupštine Sarajeva od 25. februara o obnovi spomenika okupatoru, austrougarskom prestolonasledniku Ferdinandu, ima svoju predistoriju. Nakon Sarajevskog atentata, muslimanska i hrvatska rulja razbijala je srpske radnje širom anektirane Bosne, a Beč je svom princu podigao spomenik pored Latinske ćuprije na Baščaršiji. Već prvih dana višestranačke vlasti u gradu 1990, potpredsednica grada Dubravka Balvanović iz HDZ-a inicirala je da se sruši spomenik srpskom rodoljubu i mladobosanskom domoljubu Gavrilu Principu i podigne princu Ferdinandu i gravidnoj princezi Sofiji, koje je „srpski terorista ubio”. Tada je Skupština Sarajeva, pod predsedništvom inž. arh. Muhameda Kreševljakovića („Hamo, gradska raja!”), sina istaknutog istoričara Hamdije, koga je Hrvatska izabrala za akademika (JAZU, HAZU), prihvatila inicijativu, ali zbog nedoumica oko rešenja i rata nije realizovana. Onomad su inicijatori bili odbornici Stranke za BiH, bošnjačke „građanske partije” koju je osnovao Haris Silajdžić. Babo mu je bio imam Begove džamije, a on šef reisovog kabineta („Hare, gradska raja!”). Spomenik okupatoru?!

Najzad, na izmaku februara u bošnjačkim kantonima još jednom je proslavljen Dan nezavisnosti BiH kao rezultat dvonacionalnog referenduma protiv volje srpskog naroda, dok je vlada Republike Srpske istim povodom prvi put i ozvaničila Dan žalosti. I još kada mi neko počne o jedinstvenoj i celovitoj... Jal je šeret, jali budala? Možda i neko iz OHR-a?

*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista