Daj mi da ti – dam

Ovih dana Beogradom se provlači vrlo duhovita šala na račun studenata iz provincije. Elem, akademac, koji skoro nije boravio kod kuće, šalje ukućanima SMS poruku sledeće sadržine: „Pošaljite mi 300 evra što pre, da znam da ste kod kuće svi dobro”. Bravo.

Ova vrcava i duhovita poruka, međutim, veoma mnogo podseća na ono što nam se poslednjih meseci – kao ekonomiji i državi – događa. Tražimo i očekujemo od sveta, koji se pre nas zaljuljao pod naletima finansijske krize i recesije, da nam pruži koju investiciju, kredit ili dugoročniji zajam, ne bi li i mi bili kadri da im platimo i vratimo pozajmljeno minulih godina.

Srbiji ove godine dospeva oko 3,5 milijardi evra duga po svim osnovama – javnog (državnog), privrede i banaka. To je, ni manje ni više, nego 16,1 odsto bruto domaćeg proizvoda. Na tu sumu valja dodati i bar 5,6 milijardi evra deficita tekućih plaćanja prema svetu. To bi, grubo, bila rashodna, ali problem je prihodna strana bilansa. Šta od tog istog sveta, iz koga nam je skoro do pre pola godine stizalo poprilično para, pa i je i kurs dinara mogao biti 75 do 76 dinara, možemo sada da očekujemo?

Slavine za dotok para, čak i od ljudi koji su naše gore list, stizalo od četiri do pet milijardi dolara, sa erupcijom finansijske krize u svetu – namah presahnuše. Bili bi srećni kad bi se kojim slučajem kroz strane direktne investicije namaklo bar 1,7 milijardi evra.

Srbija od 2001, kako je to jednom prilikom slikovito rekao guverner NBS Radovan Jelašić, podseća na narkomana koji je u ozbiljnoj krizi. Postala je zavisnik od tuđih para. I bilo ih je. Uglavnom od privatizacije velikih i uspešnih preduzeća, pa i tržišta, do donacija i zajmova. Koliko nas malo deli od ekonomskog tremensa najbolje svedoči nestrpljenje s kojim smo očekivali kada će Rusi platiti ugovorenih 400 miliona evra za NIS. Te pare legoše, ali treba nam još mnogo, mnogo više. Odakle?

Na poslednjoj konferenciji za medije guverner Jelašić je javno rekao da će njegovo povlačenje prve tranše vredne 166 od ukupnih 402 miliona era od Međunarodnog monetarnog fonda, biti uverljiv znak da se ovogodišnja ekonomska politika – ruši. Predložio je da se pre toga povuče svaki ugovoreni dolar i evro od inostranih vlada i kreditora (EBRD, EIB, Svetska banka, italijanska i druge vlade) ne bi li se potkrpile rupe u bilansu, a time i ublažio pritisak na kurs dinara. U težim okolnostima, ne bilo ih, on se neće ustručavati da od MMF-a zatraži i mnogo veće pare od ugovorenih sadašnjim „mekim” aranžmanom. U krajnjoj liniji, kao mogućnost, opet je – daleko bilo, planirana i prodaja još jednog komada „porodičnog srebra”, „Telekoma Srbija”.

Problem je, međutim, kako reče, nedopustiva sporost u radu Narodne skupštine, čijim je poslanicima neuporedivo važnije da li se sednice direktno prenose preko televizije, od usvajanja međunarodnih finansijskih ugovora i davanja garancija za priliv novca bez koga će nam svima biti teže nego njima bez TV kamera. Ali, i to smo mi.