Moj deda je razmišljao da se povuče 1997.

Pamtim ga po toplini i sreći koja mu se videla na licu kad mu majka i ja dođemo u posetu. Nisam imao ni svest ni utisak da se nalazim na tako mračnom mestu kakvo je zatvor. On je tome doprineo svojim držanjem i raspoloženjem. Uvek je bio dostojanstven. Žao mi je što nismo imali više vremena zajedno. Ovim rečima unuk Slobodana Miloševića, Marko, opisao je svoje sećanje na dedu, u razgovoru za „Politiku”, povodom dvadeset godina od smrti čoveka koji je obeležio jedno razdoblje u, nikada lakoj, istoriji Srbije. „Iz ove pozicije, odraslog čoveka, pod utiskom sam njegove mogućnosti da se potpuno izuzme od deprimirajućih okolnosti pod kojima se nalazio, pošto sam bio dete kada smo odlazili u Hag. Voleo sam da ga posećujem i išli smo često, zbog čega mi je drago. Često mislim na njega”, kaže Milošević.

Šta smatrate najvećim političkim nasleđem Slobodana Miloševića?

Izdvojio bih ideološki i formalno-pravni kontinuitet sa KPJ, kroz osnivanje SPS, partije koja i danas okuplja partizane, komuniste, socijaliste i slobiste. Pokazalo se da jugoslovenska ideologija u Srbiji nije postala prevaziđena i zamenjena nacionalizmom, kakav je slučaj bio u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, o čemu svedoči ubedljiva podrška građana do 2000. godine. Zatim, Dejtonski mirovni sporazum, kojim je okončana dugogodišnja jugoslovenska kriza, a u kojem je uloga Slobodana Miloševića bila dominantna. Nakon 1995. godine, sam Bil Klinton je okarakterisao Miloševića kao faktor mira na Balkanu. To je samo jedan od mnogih primera zašto titula „balkanski kasapin” nema smisla i plod je čiste antisrpske i antimiloševićevske propagande. Na kraju, tu je naravno i Rezolucija UN 1244, kojom se garantuje teritorijalna celovitost, tada SRJ, a danas Republike Srbije. Ona je rezultat odolevanja ultimatumu iz Rambujea i 78 dana borbe protiv zločinačke agresije NATO-a. Bez obzira na današnji status pitanja o Kosovu i Metohiji, činjenica je da se, uprkos priznanjima gotovo celog zapadnog sveta i centara moći, ipak još od nas traži konačno priznanje nezavisnosti tzv. Kosova. To je svedočanstvo da 1244 nije samo mrtvo slovo na papiru, već značajan međunarodno-pravni adut Srbije. Pored ovih formalno-materijalnih dostignuća, pomenuo bih hrabri patriotizam koji je pokazao celom svetu i žrtvu koju je podneo u nepokolebljivoj odbrani svog naroda i države, za koje je prvo dao slobodu, a zatim i život.

Gde je grešio i šta je trebalo drugačije? Šta biste Vi promenili na njegovom mestu?

Ne bežim od odgovora na ova pitanja, ali napominjem ograničenost svojih mogućnosti da na njih odgovorim, imajući u vidu da nema smisla komentarisati bilo koji istorijski događaj i donošenje odluka sa pozicije poznatih posledica, zato što to nije bilo poznato u vremenu njihovog dešavanja. Savremenici i učesnici događaja svedoče o tome da se od početka krize aktivno radilo, prvo na prevenciji, a zatim kada to nije uspelo, na što bržem okončanju rata na prostorima bivše SFRJ i kasnije agresije NATO-a 1999. Da li je ovde bilo prostora za drugačije poteze i odluke, to znaju samo oni koji su u tome učestvovali i imali sve relevantne faktore i činjenice na raspolaganju.

Kako to izgleda iz vaše perspektive?

Kada bih se ja, potpuno nezahvalno i apstraktno, našao na njegovom mestu, trudio bih se svim silama da izbegnem rat, što sam siguran da je i on činio. Uopšte, izbegavao bih bilo kakvu upotrebu sile. Znam pouzdano da je 1997. razmišljao o tome da više ne bude predsednik, ali da ga najbliže okruženje u tome nije podržalo i ubedilo drugačije. Da li je bilo grešaka ili propusta, sigurno da jeste, zbog čega se i pola svog života trudim da objektivno upoznam istinu, jer vidim da pored snažno pozitivnog i afirmativnog, postoji i snažno negativan sentiment prema Miloševiću, koji takođe smatram relevantnim. Apsolutno ne pretpostavljam da je neko u pravu samo zato što je moj, svako ko me poznaje zna da nisam ni pristrastan ni emotivan u bilo kom svom stavu ili analizi, kao i da najviše od svega cenim istinu.

Kako ocenjujete današnju političku situaciju u Srbiji?

Današnja politička situacija je, mada se nekima možda ne čini tako, još uvek postpetooktobarska. Još se nije završio obračun svih relevantnih političkih aktera sa kraja devedesetih i dvehiljaditih godina. Mnogi su promenili strane, neki i nekoliko puta, pokušali da promene sebe, nazvali novim imenom, ali u svojoj suštini, dominantan deo političkih aktera na današnjoj sceni figurira već više od 25 godina. U ovom zapažanju nemam kvalitativnu ocenu, onako je kako su društvene tendencije proizvele. Imamo veliku podeljenost, koja je nažalost poslednjih godinu i po dana postala prilično destruktivna, to zahteva pažnju. Zapaljiva retorika dominira svakodnevicom, što nikako ne vodi rešenju. Ko god ne bi voleo da je kao onaj protiv koga se bori, ne bi trebalo i sam tako da se ponaša.

U praksi često nije tako...

Animozitet koji se stvorio kod građana prema državi, ima svoje poreklo ne samo u nezadovoljstvu nego i u odsustvu političke participacije velikog dela stanovništva. Znam da će ovo što ću sada da kažem kod mnogih da izazove revolt, ali je činjenica da se mi kao građani ne bavimo dovoljno našim društvom, ne iz zle namere, nemara ili nesposobnosti, već zbog nepostojeće političke edukacije koja bi svakom čoveku bila korisna i štitila ga od manipulativnog populizma. Zbog nedostatka političke edukacije, mi imamo paušalne ocene dela javnosti kao npr. da živimo u diktaturi – u državi u kojoj gotovo pola glasačkog tela ne glasa. Mnogi misle da se u razvijenim zemljama građani uopšte ne bave politikom i da „tamo nikog i ne interesuje ko je predsednik, ko su ministri” i slično. To prvo nije tačno, imate primer Švajcarske koja je poznata upravo po najvećem broju građanskih inicijativa. Uključeni su u politički život svoje države i zato uspevaju, između ostalog, da imaju takve rezultate. Voleo bih da građani znaju da se niko drugi neće boriti za njihove najbolje interese od njih samih, te da je apolitičnost odluka na svoju štetu. Ko se ne bavi politikom, politika se bavi njime.

Imate li političke ambicije da nasledite dedu?

Da učestvujem u reformi prosvete i izgradnji funkcionalnog socijalno pravednog društva, to su moje dve političke ambicije, zbog kojih sam i odlučio da uđem u politiku. Prosvetu smatram temeljom civilizovanog društva, decu najvažnijom socijalnom kategorijom i ljude najvećom vrednošću jednog društva. Trudim se na sve moguće načine, gde god se nađem, da aktuelizujem pitanje koje bih voleo da bude realizovano. Od najvišeg mogućeg značaja je da škole budu zdrava, srećna i bezbedna sredina, kako za đake, tako i za prosvetne radnike. Ona ne smeju da budu mesta diskriminacije i nasilja, niti mesta koja kod dece uništavaju prirodnu znatiželju i potrebu za znanjem. Suštinski je važno i preko potrebno učiti đake osnovnim pojmovima ekonomskog, pravnog i političkog sistema u kojima žive, kako bi bili spremniji za život, uspešno funkcionisanje u zajednici i bili rezistentni na propagandu i populizam. Ovakvom promenom, pravo glasa svakog građanina postaće mnogo moćnije u izboru dobronamerne i uspešne vlasti.

I šta biste Vi menjali?

Neophodna nam je revizija predmeta, načina ocenjivanja, profesionalnih kvalifikacija prosvetnih kadrova, sistema nadzora i bezbednosti u školama i profesionalno usmeravanja mladih ka potencijalnim zanimanjima. Voleo bih da građani prepoznaju važnost ovih pitanja, kako bismo najbrže moguće unapredili društvo sutrašnjice i svet ostavili boljim i lepšim za generacije koje dolaze. Ne postoji društvo u kojem svi mogu da imaju jednaka sredstva, zakoni ekonomije i tržišta to čine nemogućim, što se i pokazalo u praksi bivših komunističkih režima, ali je i te kako moguće izgraditi društvo u kojem svi imaju jednake mogućnosti da kroz sopstveno usavršavanje putem obrazovanja i usmeravanja, budu uspešni, ostvareni i samostalni. Za mene je to, zajedno sa obezbeđivanjem osnovnih životnih potrepština socijalno najugroženijim licima, socijalno pravedno društvo, to jest budućnost socijalizma.

Ne bih se iznenadio da je deda ubijen

Okolnosti pod kojima je Slobodan Milošević preminuo u Hagu i danas su predmet spekulacija. Kakav je Vaš komentar na to?

Nemam neki poseban komentar, niti iza tišine krijem svoje mišljenje. Sa jedne strane, kao pravnik, ne mogu da tvrdim ništa bez dokaza, posebno ne da optužujem bilo koga za ubistvo, sa druge strane, kada bi mi neko sada potvrdio da je ubijen, posle svega su NATO i Haški tribunal učinili našem narodu i državi, ne bih se iznenadio.

Da li ste viđali oca i babu, putovali u Moskvu ili na neko drugo mesto?

Jesam, i babu i oca, svaki put kada bih otišao u Moskvu. Pre nego što sam krenuo u školu, boravio sam u Moskvi češće i duže, posle upisa u školu ređe.