Apsurdne inicijative sarajevskih većnika

Nedavna vest da je Gradsko veće Sarajeva prihvatilo inicijativu kluba većnika Stranke za BiH da se ponovo podigne spomenik austrougarskom prestolonasledniku Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi Sofiji, ubijenim 28. juna 1914. u Sarajevu, izazvala je, razumljivo, brojne polemike, kako u BiH, tako i u regionu. A među onima koji inicijativu smatraju anahronom jesu i dvojica uglednih načelnika sarajevskih opština, Srđan Mandić (Centar) i Irfan Čengić (Stari grad), na čijem se području i nalazi lokalitet gde bi i, prema toj inicijativi, trebalo ponovo podići spomenik kod Latinske ćuprije, nekada zvane Principov most.

Šta je motivisalo većnike da prihvate inicijativu, teško je objašnjivo iz više razloga, a pomenućemo samo neka. Kao prvo, izgleda da im je preča ideja o podizanju spomenika Ferdinandu, koji nema obelisk ni u Beču, nego Spomenik oslobodiocima Sarajeva, u pročelju glavne, Titove ulice, koji vapi da se uredi oronula fasada. Društvo „Prijatelji Sarajeva” već godinama urgira da se oštećena fasada iznad „Večne vatre” uredi, ali sve je do sada bilo uzalud, mada je upravo to mesto gde se za uspomenu fotografišu brojni posetioci, kao i mnoge turističke i školske grupe.

Dužna pažnja ne poklanja se dovoljno ni spomen-ploči u znak sećanja na žrtve zloglasnog ustaškog kasapina Maksa Luburića, koji je čak i peglao ljude. Ploča se, istina, primereno održava na zidu jedne zgrade, ali je fasada ispod nje išarana. Istovremeno, nesavesni vozači često parkiraju automobile uz sam zid tako da se ne može prići bliže spomen-ploči. Zar isti većnici ne bi mogli da se oglase i predlože da se očisti fasada i omogući nesmetan prilaz, zabranom parkiranja na tom mestu.

I najzad, niko, kako od ovih većnika, tako ni od prethodnih, nije se setio da predloži da se u krugu današnjeg kampusa, u znak tužnog sećanja, na mestu užasa iz Drugog svetskog rata, odakle su na hiljade Sarajlija deportovane u Jasenovac, podigne bar spomen-ploča. Pa možda i u parku ispred Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH, gde su pohranjene knjige i o strahotama iz prošlosti.

Uostalom, zar nije apsurdno, pa i pretužno da sarajevski većnici više vode računa o Ferdinandu nego o hiljadama i hiljadama ubijenih sarajevskih patriota? Nažalost, građani Sarajeva već su navikli na takve nepravde, pa i da dvostruki narodni heroj, Španskog građanskog rata i NOB-a, Čedo Kapor ni posle više od dve decenije nije dobio „svoju” ulicu. Jer za gradske moćnike je izgleda „nedovoljno” što Kapor ima 13 domaćih i međunarodnih priznanja, a najvišim znamenjem Španije odlikovao ga je i kralj Huan.

Slobodan Stajić,

publicista, Sarajevo