Dan sećanja na stradalu decu Srpskog Sarajeva

Ba­nja­lu­ka – Osnov­na ško­la „Sve­ti Sa­va” u Is­toč­nom No­vom Sa­ra­je­vu obe­le­ži­la je ju­če Dan se­ća­nja na stra­da­lu de­cu Srp­skog Sa­ra­je­va, me­đu ko­jom su uče­ni­ce Na­ta­ša Učur i Mi­li­ca La­lo­vić, ubi­je­ne snaj­per­skim hi­ci­ma 11. mar­ta 1995. go­di­ne dok su se igra­le is­pred zgra­de. Po­lo­že­ni su ven­ci kod Spo­men-obe­lež­ja stra­da­loj de­ci Srp­skog Sa­ra­je­va 1992–1995. go­di­ne, u znak se­ća­nja na pre­ra­no od­u­ze­te ži­vo­te 118 de­ce. Njih še­sto­ro bi­li su uče­ni­ci ove ško­le. Di­rek­tor­ka ško­le Želj­ka To­pa­lić re­kla je da sve vre­me uče đa­ke ko­li­ko je vre­dan ljud­ski ži­vot, ko­li­ko je bit­no bi­ti če­stit i po­šten, ko­li­ko je va­žno da sva­ki član dru­štva vi­so­ko ce­ni mir.

Za Dan se­ća­nja na stra­da­lu de­cu Srp­skog Sa­ra­je­va pro­gla­šen je 11. mart, ka­da su ubi­je­ne de­voj­či­ce Na­ta­ša Učur (10) i Mi­li­ca La­lo­vić (11), či­je su tra­gič­ne sud­bi­ne po­sta­le sim­bol stra­da­nja de­ce na pod­ruč­ju Sa­ra­jev­sko-ro­ma­nij­ske re­gi­je. To­pa­li­će­va je is­ta­kla da je naj­ve­ći broj de­ce stra­dao na Srp­skoj Ili­dži i Ili­ja­šu, gde je ubi­je­na Mi­le­na Dra­gi­će­vić, u se­lu Le­di­ći je svi­re­po ubi­jen osam­na­e­sto­me­seč­ni Mi­lun Te­ša­no­vić, a naj­sta­ri­je po­gi­nu­lo de­te ima­lo je 17 go­di­na. Od 1992. do 1995. stra­da­lo je još če­tvo­ro đa­ka dva­na­e­sto­go­di­šnji Go­ran Bo­za­lo, pet­na­e­sto­go­di­šnja Di­ja­na Ćo­so­vić, pr­va­čić Zo­ri­ca Div­čić i če­tr­na­e­sto­go­di­šnji Vik­tor La­le.

Oža­lo­šće­ne maj­ke Ra­da Cvi­je­tić i Mi­le­na Vit­ko­vić ka­žu da nji­ho­ve ra­ne na sr­cu ne za­ce­lju­ju.

„Sko­ro sva­ki dan ide­mo od gro­ba do gro­ba. Ni­ko­me ne su­di­mo, ali že­li­mo da ih stig­ne i sud­ska i bo­ži­ja ka­zna”, na­ve­le su one, pre­ne­li su ba­nja­luč­ki me­di­ji.

Su­mor­nih da­na pri­se­tio se i Bo­jan Ve­ga­ra, autor knji­ge „Dje­ca ko­ju svi­jet ni­je vo­lio”, auto­bi­o­gra­fi­je u ko­joj se o rat­nim de­ša­va­nji­ma pri­ča iz ugla dva­na­e­sto­go­di­šnja­ka.

„Se­ćam se da­na kad su ubi­je­ne Na­ta­ša i Mi­li­ca, svi­ra­la je uz­bu­na i pre­ki­nu­ta je ško­la... Ka­sni­je nam je ja­vlje­no da su na Gr­ba­vi­ci ubi­je­ne iz snaj­pe­ra Na­ta­ša i Mi­li­ca. Na­rav­no, bi­lo je pri­mir­je, a od pri­mir­ja naj­vi­še nas je stra­da­lo. Sva­ko pri­mir­je je od­ne­lo ne­ko­li­ko deč­jih ži­vo­ta i baš sva­ko su oni pre­kr­ši­li”, pri­se­tio se Ve­ga­ra.

U ob­ja­vi na dru­štve­nim mre­ža­ma, Ve­ga­ra se po­vo­dom ju­če­ra­šnjeg me­mo­ri­ja­la pri­se­tio po­tre­snog do­ga­đa­ja kad je po­gi­nuo Gvo­zden ko­ji je imao 14 go­di­na.

„Taj dan smo bi­li du­go za­jed­no u ha­u­sto­ru. Pam­tim kad sam ga mr­tvog vi­deo i ka­da mi je maj­ka oči po­kri­la dla­no­vi­ma i ka­da sam pu­stio krik. Da­ni­ma ni­sam imao sna, a i sa­da vi­dim tu ola­ba­vlje­nu deč­ju ru­ku is­pa­lu sa no­si­la, niz ko­ju te­če mlaz kr­vi”, pi­še Ve­ga­ra.

Pro­go­ne ga se­ća­nja na tre­nut­ke ka­da je po­gi­nu­la Gor­da­na od 13 go­di­na, Ni­ko­la sa 16 go­di­na, To­dor od sve­ga če­ti­ri go­di­ne, Bo­ja­na ko­ja je ima­la 11 go­di­na i još mno­go njih. Se­ća se i ka­da je do­go­vo­rio raz­me­nu me­ta­ka za ko­lek­ci­ju sa Sr­đa­nom na ko­ju ni­je do­šao. „Po­gi­nuo je sat ka­sni­je. On i Sta­ša po­gi­nu­li su is­pred zgra­de, a ima­li su sa­mo 12 i 13 go­di­na, a i ta­da je bi­lo ne­ko pri­mir­je”, na­vo­di Ve­ga­ra.