Nikad otpisan

Kada sam se krišom, prvi put, okešao na prozor ondašnjeg Savremenog pozorišta (danas Beogradskog dramskog pozorišta) ostao sam bez daha ugledavši našminkane i kostimirane glumce, spazivši neki drugi svet. Kasnije sam odlazio da gledam po neku predstavu. Sećam se, kad sam se vraćao kući posle predstave „Plači voljena zemljo”, bilo je to oko jedanaest sati uveče, srela me razredna i izgrdila što sam tako kasno na ulici. Sutradan me ukorila pred celim razredom, a ja nisam hteo ili nisam smeo, ne znam ni sam, da kažem da sam bio u pozorištu.

Ovo je zabeležio u svojim sećanjima Dragan Nikolić (1943–2016), simbol beogradskog šarma, jedna od najvoljenijih zvezda pozorišne i filmske umetnosti na ovim prostorima. Povodom obeležavanja deset godina od njegove smrti u gornjem foajeu Ateljea 212, priređena je izložba „Dostojanstvo je mera stvari”. Postavku fotografija iz arhive Ateljea 212 otvorio je njegov kolega Svetozar Cvetković.

U osvrtima na svoje detinjstvo, Dragan Nikolić naglašavao je kako je posebno važan bio duh vremena:

– Nije bilo značajno da li je neko siromašan, bogat… naciju i boju kože da i ne pominjem. I sa Ciganima smo se lepo družili, živeli su tu u kraju. Važno je bilo kakav si, kakav si ljudski… I očevi su nas učili tome, počev od toga da kad se pozdravljaš treba čvrsto stegnuti ruku i gledati u oči, pa nadalje…

Gluma je, na primer, kazivao je, jednim svojim delom upravo to: privlačenje pažnje na sebe. Neki bi to možda nazvali narcisoidnošću, ali ne: i u pozorištu, u kafani ili bilo gde, ti moraš to da radiš, da daješ iz sebe da bi dobio pažnju drugih, to je suština te igre.

Dragan Nikolić pohađao je Četrnaestu beogradsku gimnaziju, završio Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, ostvario preko 190 uloga na velikim i malim ekranima. Atelje 212 mu je bilo matično pozorište, a igrao je i na scenama Zvezdara teatra, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, Centra za kulturu Tivat...

– Prošao sam prvi deo prijemnog ispita i onda smo mi koji smo ušli u uži izbor radili sa profesorima i asistentima. Probdeli smo nedelju dana na Akademiji spremajući se za najuži izbor. U jednom trenutku Ognjenka Milićević upitala je da li znam da pevam i ja sam, naravno, rekao da znam. Mislim, pošto sam ušao u uži izbor, bio sam odlučio: šta god da me pitaju, reći ću im da znam. Sve znam, sve mogu. Nema šta ne znam, šta ne mogu…. I, oni sad čekaju da zapevam, a ja skočim na jedan sto i tu kao svirajući zamišljenu gitaru počnem u stvari da se derem. Urlao sam iz sve snage tada popularnu pesmu Adrijana Ćelentana „Ventikvatro mila baći” („24.000 poljubaca”)… To istorijsko pevanje na Akademiji na prijemnom i kasnije i na filmu je sudbinski vezano za mene i ima neke simbolike. Odraz je neke moje ogromne želje, fajterskog odnosa prema životu. Recimo, ta moja želja za Akademijom jako lako mogla je da se izjalovi, ali sam uradio sve kako bih je ispunio – prisećao se Nikolić.

O fenomenu filma „Nacionalna klasa” ovako je govorio:

– Iako sam bio desetak godina stariji od Flojda, „Nacionalna klasa” je bila moja priča i moj životni i filmski san. Dubler mi je bio naš šampion Paja Komnenović i zamolio sam ga da me pusti da vozim umesto njega. Međutim, Ivo Laurenčić, asistent reditelja, bi me stalno lovio i izbacivao iz kola, kad god bih uspeo da ubedim Paju. Velika finalna trka se snimala na samom početku snimanja i plašili su se da se negde ne polomim, pa posle da me čekaju dok se ne oporavim. A ja sam svojevremeno vozio relije do Užica...

Godine 1982. Dragan Nikolić dobija ponudu da igra u pariskom pozorištu Sare Bernar, „Theatre de la ville”, u predstavi „Na dnu” Maksima Gorkog. Zaigraće zatim i u „Majstoru i Margariti” po Bulgakovu, a otvaraće se tu i druge mogućnosti… Reditelj Lučijano Pintilije imao je prvo za tu ulogu u vidu poljskog glumca Danijela Olbrickog, ali to se izjalovilo. Onda se odlučio za Dragana Nikolića, na osnovu filma „Kad budem mrtav i beo”, uzeo je njegov broj telefona od Makavejeva i pozvao ga.

– Kada mi je u kući telefon zazvonio, naravno isprva sam mislio da se neko zafrkava. Posle, vidim… Govorio je naravno na francuskom. Shvatio sam da je reč o ulozi, igranju u Parizu, ali nisam sasvim razumeo. Zamolio sam ga da se javi kasnije i pozvao jednu svoju prijateljicu koja odlično govori francuski. Nedugo zatim došao je u Beograd, doneo tekst, rekao da probe počinju za tri meseca i s obzirom na to da mu je bilo jasno kako stojim s francuskim jezikom pitao me da li smem da prihvatim. Naravno, rekao sam „da” i na prvu probu otišao sa naučenom ne samo mojom ulogom nego celim tekstom napamet. Ljudi se šokirali. Mislili, a i ja sam svojim šalama tome doprineo, da mi ovde pre prve čitajuće probe učimo ceo tekst napamet – prisećao se Nikolić.

Ipak, posle izvesnog vremena odlučio je da se vrati. Evo kako je to komentarisao:

– Nešto me je vuklo nazad. Teško je reći šta tačno. Nije nostalgija, pre će biti da je vaspitanje. Postigao šta sam postigao, video da mogu, dokazao to i onima tamo i ovima ovde. I vratio se. Moja ideja i nije bila da odem u Pariz i prevrnem svet. Niti sam išao trbuhom za kruhom. Imao sam sreću da su me tamo pozvali. Jedino sam želeo da se ne obrukam.

Svojom poslednjom pozorišnom ulogom Bevrli Vestona koga je u predstavi „Avgust u okrugu Osejdž” Trejsija Letsa u režiji Ljiljane Todorović otelotvorio na snimku, Dragan Nikolić ostavio je poseban trag. U danu kada se sa ovim svetom pozdravio, na sceni „njegovog” pozorišta bila je baš predstava „Avgust u okrugu Osejdž”. I tako je, nakon što mu je odata pošta minutom ćutanja, svojom pojavom, glasom i harizmom ispunio i scenu i gledalište kazivajući, pored ostalog: „Ovaj svet je mesto na kojem više ne marim da budem.” Dok mu je publika u Ateljeu 212 te večeri gromoglasno aplaudirala na košarkaškoj utakmici Crvena zvezda – Panatenaikos u prepunoj Kombank areni, navijači su skandirali i razvili transparent na kojem je pisalo: „Šmeker svetskog glasa za kim plače cela masa, nikad otpisan i večno nacionalna klasa!”